АРАЛИЦА, Стојан

АРАЛИЦА, Стојан, сликар (Шкаре код Оточца, 24. XII 1883 – Београд, 4. II 1980). По завршетку учитељске школе, 1909. отишао је у Минхен, најпре у приватну школу Хајнриха Книра, а наредне године се уписао на Академију лепих уметности. Студије започео у класи Карла Мара, а наставио у класи Лудвига Хертериха. У Прагу 1917. учио графику код Бремсеа и Швабинског. За време I светског рата прешао у Загреб, где је отворио приватну сликарску школу, а 1919. приредио и прву самосталну изложбу. У то време сликао је под јаким утицајем свог професора Хертериха. Усавршавање је наставио у Риму и Фиренци, путовао Шпанијом и северном Африком (Мароко, Тунис, Алжир). Промена поднебља условила је и нова тематска интересовања. Портрети и жанр сцене локалног становништва, национално-етнографски мотиви и орнаменти, ретки су прикази те врсте у српском сликарству прве половине XX в. Слика Тунижанку, Бедуина, Маралем у Тунису, радове који га осветљавају као уметника строге цртачке дисциплине. Године 1925. отишао је у Париз. Време проведено у Француској довело је до промене уметничких идеја. Као и многе друге српске сликаре, везивање за атеље Андреа Лота усмерило је А. у правцу посткубизма. Под утицајем Лотове школе напустио је велике формате и сваки призвук орнаменталног и фолклорног. Палета је просветљена, формати мањи, а облике одликује губљење волумена. Настају слике Мртва природа и Композиција. Тај утицај ипак није дуго трајао. А. излаже у Јесењем салону, Салону независних и Салону Тиљерије. Крајем треће деценије отишао је на Азурну обалу. Био је то период стилске трансформације, кроз коју је пролазила цела његова генерација, оличене превасходно у померању тежишта интересовања са „чврстих формалних анализа" и Лотових поука ка „ослобођеном колоризму". Пејзаж постаје једна од тема којима посвећује највећу пажњу. Слике Сен Тропе, Мимозе, многобројни призори Касиса и Кања, бивају почетак занимања за мотив који ће обележити његов даљи рад. Пејзажи с Јадрана, ентеријери, као и фигура у пленеру често допуњена мртвом природом, избор су који му омогућава простор за експерименте са бојом. Те слике су и сведочанства о амбијенту у којем се А. кретао, људима и начину живљења (Жена са сламнатим шеширом, Ентеријер, У башти, Шкаре). Његов потез је слободан, строга цртачка организација платна је у потпуности напуштена, док се стиче утисак да експериментисање колористичким могућностима слике представља жижу уметниковог интересовања. Упознаје Бонарово дело и ствара трајни однос према његовом сликарству. Прве поратне године (1946–1948) провео је у Стокхолму, а ту су настали многобројни пејзажи из Лапландије. Под утицајем особености поднебља у којем борави, у одређеној мери се изменила и његова предратна палета, али без суштинских промена у схватању сликарства и начину рада. По повратку у земљу сликарство А. углавном задржава, и формално и наративно, већ успостављену структуру. Настају серије београдских ведута, пејзажа Лошиња и личких предела (Београдски кровови, Мотив из Београда, Мотив из Лошиња, Мотив из Лике). Почетком 60-их година упустио се у краткотрајни експеримент са апстрактним формама. И тај покушај трансформације везује се пре свега за његово занимање за могућности боје. Настају слике Покрет, Композиција IV, Композиција V. Био је члан београдске групе „Облик" од њеног оснивања (1929), као и групе „Шесторица" (1954). Добитник је Октобарске награде града Београда (1959), Седмојулске награде СР Србије за развој ликовних уметности (1963), Награде АВНОЈ-а за стваралаштво (1973). Самостално је излагао у Београду (1929, 1935, 1951, 1958, 1961, 1963/64, 1969), у Загребу (1919, 1929, 1933, 1937, 1939, 1962), Прагу, Стокхолму, Сплиту, Осијеку, Врбасу и Сомбору. Ретроспективну изложбу имао је у Галерији САНУ у Београду 1973. Учесник је и многих групних изложби: Изложба југословенског вајарства и сликарства у Лондону (1930); Групе шведских сликара у Гетеборгу (1930); Југословенске уметничке изложбе у Паризу (1932); изложбе групе „Облик" у Софији, Пловдиву, Прагу (1934); прве изложбе Удружења ликовних уметника Србије у Београду (1945); првог Октобарског салона у Београду (1960); изложбе „Уметници чланови САНУ" у Београду (1980). Био је дописни члан САНУ од 1965, а редовни од 1968. и члан ЈАЗУ. Његова дела чувају се у Народном музеју и Музеју савремене уметности у Београду (нпр.: Мртва природа са стакленим бокалом, 1932); Музеју града Београда, Уметничкој колекцији САНУ (нпр.: Мотив из Лике, 1972), Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду (нпр.: Жена са сламнатим шеширом, 1934), Модерној галерији у Загребу (Предео из Сен Тропеа, 1930), Галерији умјетнина у Сплиту (Мотив с Пељешца, s. d.)

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Стојан Аралица, Зг 1963; М. Б. Протић, Српско сликарство XX века, I–II, Бг 1970; Интимизам, поетски реализам, Бг 1971; С. Живковић, Стојан Аралица, Бг 1973; В. Јовановић, Спомен збирка Павла Бељанског, Н. Сад 1977; Уметници чланови САНУ, Бг 1980; С. Живковић, Стојан Аралица (1883–1980), Бг 2002.

Симона Чупић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)