АПОСТОЛСКА СУКЦЕСИЈА

АПОСТОЛСКА СУКЦЕСИЈА (лат. successio: нaследство), начин на који Црква чува јединствену и сталну структуру апостолства „Дванаесторице" у историјском континуитету. Кроз апостолско (свештено или јерархијско) прејемство Црква потврђује свој континуитет с апостолским колегијумом, а не са неким апостолом појединцем. С обзиром на то да је епископ структурна база Цркве, колегијалност епископа јесте сведочанство њене саборности. А. с. је у хришћанској цркви легитимација за службу и власт која води порекло од апостола, јер је Христос њима лично и непосредно предао службу и сва пуномоћја (Мт 28,19−20). Из тог наследства воде порекло сва рукоположења. Где не може да се докаже да између једног рукоположења и апостола постоји непрекинут ланац хиротонија, не може да се говори о правом, светотајинском чину, звању и власти. По-рицање принципа а. с. извело би Цркву из историјски опипљиве стварности и свело је на апстрактну идеју. Нико у проповедању не може да се позива само на Свето писмо, него и на легитимитет наслеђа проистеклог из Светог писма. Епископи Српске цркве су у а. с. као наследници сабора апостола, а сваки појединац је, као члан овог колегијума, наследник апостола.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Милаш, Правила (kanovne") Православне цркве с тумачењима, II, Н. Сад 1896; „Посланица Патријараха Источно-католичке цркве о православној вери", СрС, 1900, 22; M. Gariho-Guembe, „Notas Sobre la succesion apostolica en la theologia ortodoxa", Dialogo ecumenico (Salamanca), 1976, 40–41.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)