АНЂЕЛИ

АНЂЕЛИ (грч. ggeloi: гласници), опште име за свет духовних, људским очима најчешће невидљивих бића, створених од Бога пре стварања видљивог материјалног света и човека. Осим код хришћана постоје и у већини других религија. Примањем хришћанства Срби су примили и веру у постојање духовних бића о којима Свето писмо говори скоро у свим књигама. Христос говори о а. као реалним бићима и назива их „светим", иако у исто време јеврејска секта садукеја „говори да нема васкрсења, ни а., ни духа". А. су Христу стално служили, а имају посебну улогу при Христовом другом доласку. Број духова је непознат, али их у сваком случају има много. Опште име а. за небеска бестелесна бића није име њихове природе, него дужности. Они су Божји гласници и извршиоци Божје воље, војска Његова, стална Божја пратња и стално окружење, дворани Божји којега песмама славе јер стално гледају лице Божје. Њихово деловање није повремено него стално. А. имају дужност да чувају појединца и народе. Свако има свог анђела чувара којег добија на крштењу. Осим извршавања по људе добрих Божјих наређења, извршавају и казне које Бог наређује доносећи разна страдања и смрт људима. А. су ограничена бића јер не могу у исто време бити и дејствовати на два места – када се налазе на небу, нема их на земљи, а када их Бог шаље на земљу, не остају на небу. Пошто су они умови, налазе се у местима мисленим. Епитет „бесплотни" означава да су нематеријални, бестелесни. Не простиру се у три димензије, него духовно присуствују и дејствују тамо где им је наређено. Њихова духовност је релативна и битно се разликује од апсолутне духовности бића Божјег. Бесмртни су по благодати Божјој, а не по својој природи. Од људи су много савршенији, њихова снага и моћ су велике, али у поређењу с Богом, несавршени су и ограничени.

Подела духова на девет чинова потиче од Дионисија Ареопагита, ученика апостола Павла. Као основ за разврставање послужили су степен њиховог егзистенцијалног савршенства и врста службе коју обављају, по којој су ближи Богу или удаљенији од Њега. Сви духови подељени су у три јерархије (чина), са по три реда (хора, лика) у свакој. Вишу јерархију, најближу Богу, чине серафими (шестокрила бића која стално лете око Бога певајући Свет, Свет, Свет је Господ над војскама; пуна је сва земља славе његове), херувими (многоока бића која чувају ствари посвећене Богу и чији су ликови били извезени на шатору скиније и завеси храма; херувим је бранио прилаз дрвету од познања добра и зла) и престоли. Средњу јерархију духова чине Господства, Силе и Власти, а нижу јерархију, најближу људима, чине начала (или поглаварства), арханђели и а. (духови људима најближи, али и опште име за свет духовних бића). Црква је поштовање небеских сила свела на праву меру забранивши њихово обожавање, а посветивши им значајан део свог богослужбеног календара ради молитвеног слављења. Посвећен им је сваки понедељак и неколико празника у години као сећање на њихово деловање у свету.

Демони или ђаволи припадају свету злих духова. Бог је створио а. као добре духове, а зли су постали својом слободном вољом јер су пожелели да буду изнад Бога. Сатанаил, девети арханђел, деградиран је због побуне против Творца, збачен с неба на земљу. Из имена му је одузет божански суфикс -ил, па је од тада само Сатана (противник, обмањивач). Побуна Сатане је тема Његошовог епа Луча микрокозма. Постао је вођа палих а., а његово се име користи као опште име за ђавола. Осим имена Сатана (Сотона), има много других имена: Авадон или на грчком Аполион, Велзевул, Деница (Луцифер), Велијар (непотребан), Сорер (непријатељ) итд.

Ликовни приказ небеских сила је веома богат и чест. Иако су у питању духовна бића, у иконографији се приказују антропоморфно, тј. у људском облику као крилати младићи. Обучени су у дуге хаљине (стихари), преко којих могу имати горње хаљине беле боје, опасани су појасом и имају орар, крстообразно постављен на плећима. Често у руци држе неки предмет с којим су се јавили у свету, а што је забележено у Светом писму или у Житију светих (мач, палмова гранчица, труба, вага итд.). Сваки од анђеоских ликова има у иконографији посебна обележја која омогућавају визуелно разликовање. Од ликова више јерархије серафими се сликају са три пара крила: један код главе (којим покривају очи и лице), други код ногу (којим покривају ноге), а трећи на средини тела (којим лете). Сликају се у сцени Велики вход Небеске литургије као стражари над часном трапезом. Херувими се сликају као главе с једним паром крила и много очију. Престоли се сликају као огњени точкови с једним оком у средини и паром крила са стране. Ликови средње јерархије (господства, силе и власти) сликају се у дугим стихарима, опасани златно-зеленим орарима, у десној руци држе златне траке, у левој округли печат с крстом. Ликови ниже јерархије (начала, арханђели и а.) сликају се као војска Божја, носе ратничка одела, опасани су златним појасевима, у рукама држе копља. Осим појединачно, сликани су у разним сценама које илуструју библијске догађаје. У сцени Великог входа Небеске литургије обучени су у ђаконске или свештеничке одежде. Као ђакони држе у рукама дискос у висини очију, а као свештеници путир у висини прса. Као невидљива војска небеска сликају се и са светим ратницима. А. хранитељ (чувар) слика се с дететом које води за руку.

Радомир Милошевић

У фолклору, а. се замишљају као невидљиве силе (нпр. у песми Урош и Мрњавчевићи, где а. заштитник цркве прокрвари када се нож забоде у црквена врата), као мала људска бића („анђелко бабочка") и као деца. А. који носи поруку од Бога може се јавити и у виду јелена са златним роговима. Сматра се да сваки човек има свог личног а. (који му седи на десном рамену) и свог личног ђавола (на левом). Такав а. може бити слаб (слабанђел) или јак (јаканђел), с тим што човека са слабим анђелом лако може савладати нечиста сила, нпр. вампир и слично. У смртном часу, а. – који преузима душу и одводи је на небо − човеку стоји код главе, а ђаво код ногу. Тај елемент веровања о просторном распореду сила код умирања транспонован је у посебан мотив и често коришћен у народним бајкама о човеку који користи познанство са ђаволом да би, спасавајући владара од смрти, задобио руку његове кћери.

Мирјана Детелић

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, Догматика православне цркве, I, Бг 1932; Славянские древности, I, Москва 1995; The Blackwell Dictionary of Eastern Christianity, Oxford 2001; Р. Милошевић, Православна агиологија, Смед. 2004.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)