AХМЕД III

AХМЕД III, турски султан (Добруџа, 30. XII 1673 – Истанбул, 1. VII 1736), владао 1703–1730. Ступио је на престо у време побуне јаничара који су загосподарили Истанбулом. После неуспелог договора са побуњеницима султан је прибегао строгој казни, погубивши њиховог старешину. После склапања неповољног Карловачког мира (1699), тежио је да промени функционисање државе и избегне конфликте у Европи. Међутим, околности су га увукле у нове ратове. После пораза од Петра Великог код Полтаве (1709), шведски краљ Карло XII нашао је уточиште у Турској. У турско-руском сукобу који је уследио Петар је позвао у борбу и балканске хришћане. Руска војска је поражена, сукоби су окончани тек миром у Једрену (јун 1713), без великих промена. У казненим експедицијама босанских паша на Црну Гору турска војска је 1712. поражена на Царевом Лазу, док је 1714. Нуман-пашин поход завршен страховитом похаром Црне Горе. Током 1715. турска војска поново је кренула да заузмe Угарску, али је тај покушај окончан потпуним неуспехом. Аустријска војска Еугена Савојског победила је Турке код Петроварадина (5. VIII 1716), oсвојила је Темишвар (октобар 1716) и Београд (август 1717). Миром у Пожаревцу (21. VII 1718) Турско царство изгубило је темишварски Банат, западну Влашку и северну Србију са Београдом. Наследио га је Махмуд I.

ЛИТЕРАТУРА: Историја српског народа, IV-1, Бг 1994; Р. Мантран (прир.), Историја Османског царства, Бг 2002; Е. Ихсаноглу (прир.), Хисторија османске државе и цивилизације, Сар 2004; М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Бг 2007.

Жељко Вујадиновић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)