АНТИУМЕТНОСТ

АНТИУМЕТНОСТ, врста уметности изворно везана за авангарду првих деценија XX в., пре свега футуризам и даду, која означава радикално, неконвенционално, антагонистичко и антитрадиционалистичко деловање и понашање, које инвазивним методама и провокацијама нарушава канонска поимања лепог, естетске вредности уметничког дела и етаблирани систем презентације уметности и уметничког дела. А. разбија устаљене границе техника, дисциплина и медија, као и затечену дефиницију улоге уметника и његовог стваралачког чина (М. Дишан). У уметност се уводе „неуметнички" поступци (асамблаж, фотомонтажа, фотограм), материјали (пронађени предмет, земља, вода, тело) и понашање (којем је провокација главни покретач). А. своје ставове саопштава најчешће кроз сопствена гласила и манифесте. У српској уметности прве половине XX в., појам а. је превасходно везан за појаве и поједине активности у оквиру: дадаизма, његових гласила Dada-Yugo и часописа Dada-Tank (1922), Dada Jazz (1922) и Dada-Jok (1922), и идеолога Драгана Алексића; Зенита (1921–1926), зенитизма и његових главних идеолога Љубомира Мицића и Бранка Мицића познатијег под псеудонимом Ве, Виј или Виргил Пољански; за деловање групе београдских надреалиста окупљених око часописа Путеви (1922), Сведочанства (1924), алманаха Немогуће – L'impossible (1930) и часописа Надреализам данас и овде (1931). У другој полoвини XX в., тај термин се може применити на неоавангардне појаве на евро-америчкој сцени, као што су неодада, Fluxus, хепенинг, перформанс и различити видови исказа унутар корпуса концептуалне уметности. У српској уметности друге половине XX в., појам а. је везан: за аутохтоне aморфне структуре и акције „Проглашавања" (1955−1958) Леонида Шејке; за концептуалну уметничку сцену (нову уметничку праксу) у Србији, најпре у Суботици и Новом Саду, а потом и у Београду. У Новом Саду делују групе Кôд (1970−1971) и Э, а у Суботици Bosch+Bosch (1969–1976, издавала гласило WOW); у Београду за групу уметника Октобар (Шесторица), окупљену у периоду од 1971. до 1973. око Ликовне редакције Студентског културног центра у Београду. Групу су чинили Марина Абрамовић, Драгољуб Раша Тодосијевић, Недељко Неша Париповић, Слободан Ера Миливојевић, Зоран Поповић и Гергељ Урком.

ЛИТЕРАТУРА: H. Richter, DADA Art and Anti-art, London 1965; И. Суботић, „Подаци о личности и делу", у: Каталог ретроспективе Леонида Шејке, Бг 1972; И. Суботић, В. Голубовић, Зенит и авангарда двадесетих, Бг 1973; Ј. Денегри, Седамдесете: теме српске уметности, Н. Сад 1996; М. Тодић, Немогуће: уметност надреализма, Бг 2002.

Лидија Мереник

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)