АКЦИОНАРСТВО

АКЦИОНАРСТВО, посебан облик организовања, концентрације и мобилизације капитала. У Србији је настало у раној фази капитализма. Иако је а. тада било неразвијено, тиме се тежило усклађивању с друштвеним и економским процесима тадашњих европских земаља. Акционарска својина се развијала као својеврстан облик социјализације капитала. Развој а. у Србији може се посматрати кроз три фазе: у првој (друга половина XIX и прва половина XX в.) настају почетни облици а. и формирају се акционарска друштва; друга фаза је обухватила период централистичког и самоуправног развоја земље у другој половини ХХ в., у којем је напуштена пракса а. и акционарске својине; у трећој, крајем ХХ и почетком ХХI в., поново се успоставља а. и акционарска својина. Идеје о некој врсти а. јављају се код нас крајем прве половине XIX в. када се Кнежевина Србија, као и друге земље у њеном окружењу, суочила са проблемом економске кризе и недостатком капитала за бржи развој земље. Ситни трговци, занатлије, намештеници и сељаци с недовољним и уситњеним новцем нису могли бити носиоци изласка из кризе. Решења су тражена у искуствима развијених земаља. У томе пионирски значај имају чланци објављени у два наставка у Српским новинама (новембар 1845. и јануар 1847), који указују на новчану кризу и могућа решења, као и на потребу стварања националне банке. Тиме су се у Србији први пут јавиле идеје о стварању банке на акционарској основи, чији су носиоци били, пре свега, ситни трговци и студенти који су, тргујући и сарађујући са трговцима у Европи и студирајући на страним универзитетима, стицали нова знања и искуства из области банкарства, трговине и рада њихових удружења и организација. Прво акционарско друштво у Србији настало је оснивањем Прве српске банке (1869), која је имала 25.000 акција. Учешће у акционарском капиталу имали су и акционари из Пеште и Беча. Акције те банке сматрају се првим акцијама које је емитовала једна српска банка. A. се даље развијало у Београду, Смедереву, Пожаревцу и Ваљеву (1881. основана су још три акционарска друштва, а 1883. било је седам акционарских друштава). До 1896. основана су још 62 завода на акционарској основи. Развојем а. у Ваљеву, Ужицу и Чачку крајем XIX и почетком XX в. оснивају се нова акционарска друштва у електрограни. Тиме се шири акционарска база и култура а. Продором а. у Србији почиње распад еснафа и развој једног новог развијенијег друштвено-економског и привредног система. За развој а. у Србији велик значај има оснивање Народне банке Краљевине Србије (1883), која је установљена као привилегована приватна установа типа акционарског друштва, са јаким надзором државе. Оснивање Народе банке у јавности је примљено као израз високе националне свести и смисла за привредни интерес. Банка је отпочела рад са капиталом од 2,5 милиона динара. Основни циљ Народне банке био је да се јефтинијим капиталом и добро уређеним кредитом у Краљевини Србији унапреде трговина и радиност. Оснивањем Народне банке Краљевине СХС 1920. поред постојећег капитала Народне банке Краљевине Србије, који је унела у нову државу, 725 нових акционара уписало је додатних 40.000 акција у износу од 20 милиона у злату. Задатак банке био је да регулише новчани оптицај, да се стара о што бољој заштити и јачању валуте, да подмирује потребе за краткорочним кредитима, организује платежни саобраћај на што савременијој основи и да држави олакша рад у њеној благајничкој служби. За развој а. и тржишта капитала у Србији значајно је оснивање Београдске берзе, основане као акционарско друштво (1894). На берзи су се котирале акције преко 140 новчаних завода, као што су банке, залагаонице, штедно-кредитне задруге, те још око 40 индустријских, трговачких, осигуравајућих, рударских, транспортних и других друштава. Први Закон о акционарским друштвима у Србији, донет 1896. и допуњен 1898, примењиван је пре и после I светског рата. Тим законом акционарско друштво је дефинисано као друштво које се оснива с главницом унапред одређеном и подељеном на једнаке вредности, акције, у којем учесници суделују и одговарају само својим улозима. У време Краљевине Југославије није био донет закон о акционарским друштвима, него је на територији Србије важио њен закон из 1896, чија је важност проширена 1922. и на територију Црне Горе. На територијама које су припадале Аустроугарској монархији важили су њени трговачки закони који су правно регулисали и одредбе о акционарским друштвима. Основна опредељења у Закону о акционарским друштвима заснивала су се на праву и законодавству Угарске и Француске, а у појединим деловима и Немачке. Сматрало се да је по неким решењима, као што су организација и систем управљања путем збора, Закон о акционарским друштвима Србије потпунији и савременији од законских опредељења других земаља, као и законодавства које је важило на територијама других делова предратне Југославије. Акционарски капитал у финансијским организацијама у Србији највише је био заступљен у новчаним заводима и банкама, а у привредним делатностима – у индустрији, рударству и транспорту. У структури акционарских друштава у Краљевини СХС 1926. од 738 новчаних завода Србија са Београдом и Војводином (са Барањом) имала је 570 завода, тј. од 1.195 осталих привредних друштава у Србији су била 502 акционарска друштва, што показује да је Србија у Краљевини СХС имала највећу заступљеност у развоју а. Страни капитал је највише био заступљен у индустрији и рударству, трговини, транспорту, банкама и осигурању. Највише капитала било је пласирано из Енглеске, Француске, Аустрије, Немачке, Швајцарске, САД и Чехословачке. Након II светског рата развој а. обележен је новом оријентацијом у развоју друштва са државним власништвом, централистичким управљањем, национализацијом привредних добара, укидањем приватне и акционарске својине и развојем самоуправљања. Тим и другим променама у области друштвеног уређења државе а. и акционарска својина и управљање су елиминисани из друштвене праксе и привредног живота. Поновно успостављање акционарске својине, односно интензивирање развоја тржишне привреде са тржиштем хартија од вредности, а посебно акцијама, уследило је 80-их година XX в. Уставним променама из 1988. створени су услови за увођење плурализма свих облика својине, тржишних законитости, јачање предузећа као основног тржишног субјекта, остваривање добити и организовање акционарских друштава. Доношењем Закона о предузећима, Закона о промету и располагању друштвеним капиталом, Закона о хартијама од вредности и Закона о тржишту новца и капитала створене су институционалне претпоставке за организовање тзв. мешовите привреде са својинским плурализмом капитала, па према томе и за организовање акционарских друштава. Акционарско друштво се дефинише као друштво које средства за оснивање и пословање може прибавити издавањем деоница и има следеће основне карактеристике: то је друштво капитала које послује под реалном фирмом, изузетно под фирмом доминантног акционара, које је правни субјект, има фиксну основну главницу подељену на једнаке делове и припада трговачким друштвима. Након распада СФРЈ свака република донела је свој устав и посебне законе којима је уредила даљи процес развоја друштва, па према томе и а. У оквиру СРЈ настављен је даљи процес власничких промена и развој а. у земљи. Изласком Црне Горе из заједничке државе Србија је организовала самосталан пут уређивања економског и привредног система земље и интензивирања приватизације преосталог дела предузећа и банака у правцу јачања а., што постаје доминантан облик власништва.

ИЗВОРИ: З. Секулић (ур.), Трговачки закон за Краљевину Југославију из 1937, Бг 1990; Закон о привредним друштвима; Закон о тржишту хартија од вредности и другим финансијским инструментима, СГ, 125/04; 47/06.

ЛИТЕРАТУРА: М. Зебић, Закони и расписи о акционарским друштвима с упутствима и објашњењима, Бг 1925; С. Дабић, Хартије од вредности, Бг 1991; В. Дугалић, Народна банка 1884–1941, Бг 1998; М. Васиљевић, Привредна друштва – домаће и упоредно право, Бг 1999; М. Р. Вујовић, Пут у акционарство, Бг 2002.

Милан Вујовић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)