АДОПЦИЈА

АДОПЦИЈА (лат. adoptio: усвајање), облик правног регулисања односа између усвојитеља и усвојеника који се заснива на сличном односу родитеља и деце. У законским оквирима усвојитељ може бити свако пунолетно лице под претпоставком да је од усвојеника старије око 18 година, а да је усвојеник малолетна особа. А. дете могу добити само особе у браку, без обзира на то да ли имају своје деце или не. Усвојеник стиче сва права рођеног детета и може добити презиме својих усвојитеља. Према обичајном праву посињење врше стари људи, када је извесно да неће имати мушког наследника. У српској традиционалној култури обичај је да се нарочито усвајају братовљева или сестрина деца уколико један од браће нема деце, а други их има више. Тиме се с једне стране олакшавало њихово подизање, а с друге, усвојитељи су преносили своје наследство (земљу) на усвојеника када постане пунолетна особа. Ови облици су били чести у имућнијим срединама у којима се тежило очувању имовине у оквиру исте фамилије (нпр. западна Србија – Мачва, Јадар). У неким деловима Србије а. врше и старији брачни парови чија су се деца одвојила, те нема ко да брине о њима. У том случају усвојено дете добија део имања који није намењен рођеној деци. Дете које је усвојено називало се посинак, пусинук, посињеник, посиненик, усињеник. У нашем народу посињење се вршило и према архаичним обичајима који су симболично представљали ново рођење. У низу обреда, попут провлачења кроз кошуљу поочима или шивења кошуље посинку од старе мајчине кошуље и сл., симболично се представљао порођај (народна песма Наход Момир). У неким крајевима на Балкану и Србији и црква је имала удела код усвајања деце. Када се након молитве изљуби крст, свештеник би питао родитеље да ли том чину прибегавају вољно те би по потврдном одговору благословио посињење. У српској традиционалној култури чин усвајања био је јаван и у њему је, поред црквеног обреда, учествовало цело село. За разлику од обичајног права, према писаном закону не постоји разлика између посињења и усвајања, а усвајање се утврђује уговором: посинак се обавезује да ће слушати поочима и помајку и да ће их у старости неговати и чувати, а обавеза поочима била је да остави своје имање посинку. Такав уговор потврђивали су и општинска власт и свештеник. А. је данас потпуно регулисана законом и врши се у свим срединама у Србији.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Ђорђевић, Деца у веровањима и обичајима нашег народа, Бг–Ниш 1990.

Весна Марјановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)