АКАТИСТ

АКАТИСТ (грч. kqisto" mno": неседална песма), форма богослужбене поезије узвишеног садржаја, за време чијег извођења се стоји, тј. не седи. Сачињен је од 12 кондака који се завршавају рефреном „Алилуја" и 12 икоса са завршним рефреном у којем се личност којој је а. посвећен позива на радовање: у а. Богородици „Радуј се невесто неневестна", Христу „Исусе, Сине Божји, помилуј ме", св. Николи „Радуј се Николаје, велики чудотворче" итд. На крају се три пута чита 13. кондак и поново први икос. По концепцији прва половина је историјског, а друга догматског садржаја, при чему аутори користе Свето писмо и дела св. отаца. На јутрењу а. се чита после шесте песме канона из олтара са царских двери, али се служи и засебно читањем са средине храма, као и у монашким келијама. Сматра се, али и оспорава, да је први а. написао цариградски патријарх Сергије 626. Био је посвећен Пресветој Богородици у знак захвалности за избављење Цариграда од напада Авара и словенских племена, међу којима и Срба. Чита се на јутрењу у суботу пете седмице Великог поста, која се зато зове Субота акатиста. Касније су настали а. посвећени Христу, празницима, часном крсту, иконама, анђелима и свецима. Неки од њих имају азбучни акростих. Срби су прихватили ову форму, па је непознати аутор написао а. св. Сави („Радуј се, светитељу Саво, српски просветитељу"), а монах Лонгин зограф око 1596. а. св. првомученику Стефану („Радуј се, апостоле и првомучениче, свети архиђаконе Стефане"). Књига у коју су сабрани сви а. назива се акатистник, а у новије време акатистар. Књижевна форма а. негује се и данас. Стари текстови преводе се на савремени српски језик за богослужбену употребу, али се пишу и нови текстови за свеце, углавном српске, и за празнике који их до сада нису имали. Имају устаљену форму и богослужбено су употребљиви. Монахиња Евпраксија (Цветковић), из манастира Св. Петка код Параћина, написала је а. св. Евпраксији, великомученици Јефимији и преподобној Петки Параскеви. Иларија, игуманија манастира Покајница, уз шест збирки песама објавила је и две збирке а., међу којима Симеону Мироточивом, Теодору Вршачком, Теодору Тирону и преподобној Петки. Текст а. коришћен је у живопису српских средњовековних храмова Дечана, Матејча, Марковог манастира код Скопља, Богородице Перивлепте, а после обнове Пећке патријаршије у обновљеном живопису Грачанице, Андрејашу код Скопља, Великој Хочи, Пиви, Бездину у Банату и др. Сценама Богородичиног а. украшена је једна њена икона и илустрован Минхенски псалтир, писан у време деспотовине.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, Литургика или наука о богослужењу Православне источне цркве – први општи део, Бг 1965; С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке патријатршије 1557–1614, Н. Сад 1965; Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Бг 1990.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)