АКАДЕМИЗАМ

АКАДЕМИЗАМ, стил у српској архитектури који траје од 60-их година XIX до средине XX в. Као универзални уметнички принцип, а. подразумева покоравање нормама које је установила нека утицајна уметничка школа, а оно проистиче из недостатка инвенције или њеног свесног обуздавања. А. се више или мање испољио у свим историјским епохама, пре свега оним у којима је утицај ауторитета из водећих атељеа на градитељско стваралаштво био пресудан. У настојању да што ефикасније дискредитују конвенционалне академске методе у образовању уметника које су сматрали конзервативним, уметнички критичари су крајем XIX в. почели да користе термин а., ослањајући се на његове пејоративне конотације устаљене у старијој филозофској литератури. Пласиран као негативни квалификатив за нормативистичко укалупљавање и безлично подражавање устаљених програмских садржаја високошколских установа, термин а. је у научној употреби постепено стекао двојако значење: трансепохалног идејно-естетског опредељења универзалне вредности и доминантног стила у ликовној уметности зрелог историзма (1870–1914).

Појава а. у српској архитектури поклапа се са стицањем државне самосталности у време владавине кнеза Михаила Обреновића (1860–1868). Културно ослањање на Аустроугарску монархију подразумевало је и прихватање а. као званичног стила, тако да се од тада архитектура репрезентативних јавних здања и стамбено-пословних палата превасходно угледала на академске бечке моделе. Евоцирање старих стилова, које је до тада било произвољно, почело је у српској архитектури да се подвргава строжим правилима. Већи респект према академским нормама, пре свега култу огледалске симетрије и троделне, строго хијерархизоване композиције, увели су градитељи пристигли са усавршавања у средњој Европи. На основу идентификованих примера може се закључити да се на простору југоисточне Европе најсамосталније развијао српски архитектонски а. Како на унутрашњем, тако и на спољашњем плану, одбацивао је култ неприкосновених ауторитета, а индивидуализам у тумачењу универзалних академских норми у Србији се више уважавао од њиховог доследног подражавања. Сви афирмисани државни архитекти Краљевине Србије стекли су високо академско образовање, због чега су и знатан део свог рада везали за идеологију а. У периодизацији српског архитектонског а. издвајају се три временске целине: прво раздобље раног или строгог а. (1865–1900); друго, у којем је преовладало слободније схватање крутих школских норми (1900--1918); и треће, позно (1918–1950), у којем се ,,југословенски" а. током четврте и пете деценије преобразио у облик модернизованог монументализма.

Архитектура неокласицизма, која је оставила дубок траг у српској уметности прве половине XIX в, делимично је обновљена у а. друге половине века. Уз ренесансну и барокну, њена ће морфологија постати окосница академски хијерархизоване архитектуре профаних јавних и приватних зграда. Еклектички утемељена истористичка матрица одговарала је укусу власти и обогаћеног грађанства у европски опредељеној Србији. Увођење прописа у градитељску праксу (од 1865), кроз прецизну категоризацију улица сходно типу објекта, погодовало је заступницима а. као идеологије реда и урбаног сагласја. При изградњи монументалних јавних здања, настојало се да се њихова друштвена функција истакне изузетном положајном вредношћу, одмицањем од затеченог поретка и правца регулационе линије. Доминација а. у архитектури монументалних јавних објеката започиње грађењем Народног позоришта (1867–1869) у Београду, према плановима Александра Бугарског. Инспирисан прочељем миланског Театра дела Скала с краја XVIII в., Бугарски је у српску архитектуру увео идеологију аналогијског еклектицизма, која ће кулминирати у раду свестраног бечког пројектанта Константина А. Јовановића (Народна банка 1889. и задужбина Николе Спасића 1899. у Београду). Њихова неоренесансна варијанта а. погодовала је интересима либералне буржоазије колико и владајућим круговима, који су у културној политици подражавали стремљења из Аустроугарске. Монументалност и слојевитост академских фасада Бугарски је у већој мери истакао на Двору краља Милана (1881–1884, познатијем као Стари двор), којим је употпуњен управни центар српске престонице. По узору на аустријске и немачке политехникуме, од 1896. до 1898. на Техничком факултету организован је засебан Архитектонски одсек који ће у идеолошком смислу прерасти у трајни расадник а.

У стилу а. широм Краљевине Србије подигнут је већи број административних управних зграда и културно-просветних установа, војних и здравствених објеката. Као градотворна естетика, а. је обележио и архитектуру пословних и стамбених здања, резиденција и вила. Прву фазу његовог развоја су, осим Бугарског и Јовановића, значајним делима обележили и Јован Илкић, Фридрих Гизел, Светозар Ивачковић, Милорад Рувидић и др. Другу фазу српског а. значајним остварењима испунили су Андра Стевановић и Никола Несторовић, Јован Илкић, Драгутин Ђорђевић, Милорад Рувидић, Данило Владисављевић, Петар Поповић и Стојан Тителбах. У том периоду архитекти видно ублажавају тврдоћу и монументалност израза карактеристичну за претходну фазу, уносећи флоралну и геометријску декорацију од кованог гвожђа и штука. Осим коришћења дугачких фасадних фронтова, потенцирају и вертикализам у нагласку централних партија. Академска архитектура је од 1865. до 1918. у целини имала позитиван значај јер је допринела консолидацији и специјализацији српске градитељске струке. Својим идеолошко-естетским европоцентризмом допринела је брзој модернизацији заосталих посторијенталних насеља у Србији.

После I светског рата настављена је традиција а., прилагођена амбициозним градитељским програмима новостворене југословенске државе. А. постаје званичан државни стил, као анационалан и политички прихватљив за све нације и све делове земље. Његов успон ефикасно потпомажу и десетине свестраних руских архитеката емиграната, образованих на еклектицизму Санктпетербуршке уметничке академије. У оквиру а. као државног унитарног стила, са реминисценцијама на руски ампир, руски градитељи су подигли низ монументалних зграда, испуњених фасадном скулптуром и хералдичким знамењима. Српски међуратни а. може се хронолошки поделити на три раздобља: период доминације (1919–1928); доба кризе, изазвано продором модернизма (1928–1935); и период делимичне обнове у монументализму последњих предратних година (1935–1941). У морфолошко-структурном погледу међуратни а. био је, попут оног у Краљевини Србији, подељен на два смера, строго аперсонални, конзервативни, и ауторски, либералнији, отворен за новине.

Прву фазу су обележили угледни ауторски тандеми Никола Несторовић и Драгутин Ђорђевић, Бранко Таназевић и Никола Несторовић, потом Светозар Јовановић, као и Драгиша Брашован својим репрезентативним једнопородичним кућама. Другу фазу квалитативно је испунио Милутин Борисављевић, пројектант и естетичар, негујући традицију париске Школе лепих уметности. Оригинална истраживања у архитектури сматрао је непожељним, препоручујући подражавање проверених тековина нововековне западноевропске архитектуре. Креативнију варијанту а. развијао је Димитирије М. Леко, аутор низа јавних државних и пословних здања широм Краљевине Југославије. На троспратној палати Министарства социјалне политике и народног здравља (1932–1933) успоставио је прихватљив облик модернизованог а., довољно ауторитативан да симболички подржава идеју вечне власти. Други период међуратног а. обележили су Злоковићева Хипотекарна банка у Сарајеву (1931), Леков Дом савеза набављачких задруга (1932), Аграрна банка Петра и Бранка Крстића (1931–1934) у Београду, Народна банка у Скопљу (1933) Богдана Несторовића и Бели двор (1934–1936) на Дедињу Александра Ђорђевића. Завршни период српског предратног а. везан је за успон монументализма у тадашњој европској архитектури, сагласно превази тоталитарних политичких идеологија и програма. Сходно времену, и примери српског монументализованог а. друге половине 30-их одликују се необичном академско-модернистичком морфолошком симбиозом, док је њихова структура била базирана углавном на академским принципима (палата ПРИЗАД-а, Министарство грађевина, Правни факултет, Пошта 1 у Београду и др.).

У послератном периоду обнове и изградње девастираног фонда разрушене земље, стварајући у коренито измењеним друштвеним условима, српски архитекти су краткотрајно оживели традицију предратног а. Она се уочава у примерима соцреализма, званичног правца у архитектури (1944–1952), базираног, уз неколико изузетака, на неинвентивним спојевима широко схваћене ,,народне" традиције и безличног, шематизованог модернизма. Утопљен од стране новог естаблишмента у корпус диригованог социјалистичког стваралаштва, креативни смер предратног српског монументализма претворио се у своју супротност – стерилни модернистички а. Са појавом нове генерације градитеља средином 60-их, као и либералнијим односом државе према питању слободе стваралаштва, започео је просперитетни период ауторске школе београдске модерне архитектуре, идеолошки и естетски супротстављене а. који ће се повући из градитељске праксе.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Несторовић, „Постакадеми-зам у архитектури Београда (1919–1941)", ГББ, 1973, XX; А. Кадијевић, Естетика архитектуре академизма (XIX–XX век), Бг 2005.

Александар Кадијевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)