АНТИОХИЈСКА ПАТРИЈАРШИЈА

АНТИОХИЈСКА ПАТРИЈАРШИЈА, једна од најстаријих епископија у хришћанској цркви. Налази се у Антиохији на Оронту, једном од најзначајнијих градова у Римском царству, седишту цивилне дијецезе Исток. Према црквеном предању, има апостолско пријемство преко св. ап. Петра. Њен положај архиепископије и обим јурисдикције утврђени су на I васељенском сабору у Никеји (325). Од краја IV в. постепено се устаљује пракса да се архиепископи четири најугледније источне катедре, међу којима је била и А. п., називају патријарсима, а цркве патријаршије; тако се на челу с римским папом успоставио хијерархијски систем пентархије. Од друге половине III в. у А. п. је деловала значајна богословска школа, чији су ученици били неки знаменити свети оци, али и јеретици, попут Арија и Несторија. Школа је радила под значајним утицајем Аристотелове филозофије. Углед А. п. опао је због несторијанства, јереси осуђене на III васељенском сабору у Ефесу (431), када је Кипар изузет из њене јурисдикције и постао аутокефална архиепископија. А. п. је почетком VII в. накратко била под влашћу Персијанаца, а после краће обнове византијске власти пала је 636. под власт Арабљана, која је трајала до поновног успостављања византијске власти, од 969. до 1084, када је освајају Селџуци. Под влашћу крсташа је од 1098. до 1260, када град освајају Мамелуци. У овом периоду антиохијски патријарси били су у избеглиштву у Цариграду, а у А. п. крсташи су за патријарха поставили римокатоличког вероисповедника. Од 1268. седиште А. п. сели се у Дамаск. До пада Византије цареви су помагали А. п., а касније је била под утицајем цариградске патријаршије, која је 1672–1850. бирала антиохијске патријархе. Средином XIX в. отвара се тзв. арапско питање – већински народ цркве бунио се против доминације грчке мањине у управи и јерархији – у које су се, настојећи да сузбију грчки утицај, мешали Руско царство и Руска православна црква. Најважније епархије А. п. данас су на територији Сирије, Либана и Турске, као и у неким градовима Европе, обе Америке и Аустралије. Антиохијски патријарх има треће почасно место у хијерархији православне цркве, иза цариградског и александријског, а испред јерусалимског патријарха. Поглавар А. п. има титулу „Патријарх Богом великог града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Грузије (Иверије) и Месопотамије и целог Истока".

Везе А. п. са Српском црквом постоје од оснивања Српске архиепископије и трају до данас, јер српски патријарх и антиохијски патријарх помињу један другога на Литургији. Конкретне везе успоставио је Свети Сава на повратку са свог другог поклоничког путовања светињама на Истоку (1235), када је више дана био гост антиохијског патријарха Симеона. У каснијим вековима односи нису били најбољи. Антиохијски патријарх имао је видну улогу у осуди и свргавању смедеревског митрополита Павла, омогућивши заједно са осталим источним патријарсима да Охридска архиепископија задржи у јурисдикцији Српску цркву. Антиохијски патријарх Макарије срео се 1653–1654. са српским патријархом Гаврилом (Рајићем) у једном молдавском манастиру где су обојица чекали дозволу за улазак у Русију. Макарије је оспоравао Гаврилу право на патријарашку титулу, јер Српска црква није основана од апостола. Издејствовао је да се Гаврилу забрани пут, али је то брзо опозвано и у Русији је примљен као патријарх, иако по рангу мало нижи од осталих источних патријараха. Двојица антиохијских патријарха помињу се у српским средњовековним изворима. Б. Вуковић у поговору минеја из 1536–1537. саопштава да је штампан у време Михаила антиохијског, а један минеј преписан је у манастиру Хопово 1632. у време „в Антиохији патријарху кир Игњатију". Патријарх српски Герман са делегацијом посетио је 1959. патријарха антиохијског Теодосија у Дамаску где је седиште А. п. и исте му године био домаћин у Београду.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I–VI, Бг 1902, 1903, 1905, 1923, 1925, 1926; П. Костић, „Документи о буни смедеревског епископа Павла против потчињавања Пећке патријаршије архиепископији Охридској", Споменик СКА, 1922, 56; Доментијан, Живот Светога Саве, Бг 1988; Теодосије, Житија, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, Опћа црквена историја, I, II, Ср. Карловци 1912; Патријарх Герман – споменица поводом двадесетогодишњице његовог патријарашког служења 1958–1978, Бг 1978; Р. Поповић, Православне помесне цркве, Бг 2004.

Срђан Пириватрић; Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)