АПОЛОГЕТИКА

АПОЛОГЕТИКА (грч. pologiva: одбрана, оправдање), грана систематског богословља која излаже основне принципе религије, логички доказује постојање Бога, у научном облику приказује главне оснoве хришћанске вере и брани их од оспоравања. Већ је Исус Христос морао да брани своје месијанство од напада савремених Јевреја (Мт 22,42–46), а то су морали да чине и његови ученици, доказујући да је Исус очекивани Месија (Дап 17,1–3). Први векови донели су апологетску литературу јер је хришћанство принуђено да се брани од напада јевреја и политеиста, а касније од јеретика који се јављају у крилу Цркве. После тога а. јењава да би се поново јавила тек у време појаве ислама. Настанак реформације и протестантизма оживео је апологетску литературу код православних и римокатолика, јер су протестанти порекли и одбацили многе хришћанске догме. Појава материјализма и комунизма који су оспоравали све догме, па и постојање Бога, подстакли су настанак нових апологетских радова.

Хришћанство не пориче употребу разума и интелекта у вери, али их не сматра превасходнима. Знање у библијском смислу остварује се умом у медију личног сусрета или сједињења са Богом; зато созерцање (контемплација, теорија) не може да се одвоји од непосредног искуства, као што се ни интелектуално гледање не може одвојити од осећања срца. Одвајање логике и теологије, рационалне дедукције и мистичног искуства било је у XIV в. повод сукоба Варлаама Калабријског и Григорија Паламе. Варлаам сматра да човеков дух не може да достигне божанску истину, али аподиктички закључак о постојању Бога изводи из откривених премиса кроз логички или интелектуални процес. Григорије Палама сматра да Бог не може да се упозна само кроз логички процес, него кроз директно познање које је могуће уз претходно очишћење и учешће. Интелект је неопходан у познавању Бога, али рационално показивање Бога је незамисливо за дух источне богословске традиције. Богословско богопознање није просто интелектуално вежбање, него дубоко духовно искуство као чин духовног превазилажења и непосредног јединства са ипостасношћу Бога. Зато у савременом богословљу постоји гледиште да неверник не може верника да убеди у непостојање Бога, Кога верник има у свом срцу; нити верник може невернику да докаже постојање Бога, јер Га је неверник избацио из ума и срца (Пс 13,1).

Први векови хришћанства донели су много апологетских радова (Минуције Феликс, Јустин Филозоф, Тертулијан), а и сама богослужбена поезија делом је апологетска и полемичка. Одбрана од ислама донела је мање радова (Јован Дамаскин, Јован Кантакузен), али је у новом веку а. поново оживела, јер је хуманизам истиснуо Бога и у сам центар, као мерило свега, поставио човека чији је једини циљ земаљска срећа и то мимо Бога, без Бога, па чак и против Бога. Ренесанса је оборила Аристотелов ауторитет и схоластику, истичући на прво место Платона и још више Плотина, а дошло је и до јављања магије, окултизма, скептицизма, кабализма, деизма, пантеизма и многих других окултних и филозофских праваца. Реформација је подстакла многе апологетске радове на самом западу (Ф. Р. Шатобријан, О. Николас, Ф. де Ружмон, Л. Рајнке, Б. Паскал), од којих су многи преведени на руски језик (Х. Гроци, Б. Б. Фонтенел и 18 антиволтеријанских списа). Осим превода у Русији се јављају и оригинални апологетски радови (Т. Прокопович, митрополит Платон Московски, архиепископ Феоктист Мочулски).

Срби су на простору Аустроугарског царства били у повољнијој материјалној ситуацији и бољим везама са православном Русијом, па се први апологетски радови јављају на том простору. У богословским радовима учених Срба има доста апологетског материјала, а то је случај са радовима архимандрита Вићентија Ракића и Јована Рајића (Тело теологическо, Катихизис). Оригиналне апологетске радове дали су прота Кузман Станић (једини богословски одговор на материјализам Светозара Марковића), Васо Зрнић, владика Николај Велимировић, Стеван Веселиновић, Борислав Лоренц, Драгош Брајер, епископ Иринеј Ћирић, Радивој Јосић и други. Први потпуни апологетски систем код Срба, иако са многим мањкавостима, дао је Милош Парента, ректор Карловачке богословије. Апологетску литературу преводили су Ж. Драговић, М. Павловић, Д. Марић, Ж. Маринковић, В. Јанић и Р. Јосић. После II светског рата писали су В. Поповић, М. Тимотијевић и Ж. Гавриловић. Посебно место у српској а. има Лазар Милин, који је заокружио апологетски систем, приказавши феномен религије као психолошку и историјску чињеницу, изложио доказе о постојању Бога и образложио одбрану кључних истина хришћанског учења. Приликом последње реформе богословског образовања у СПЦ име предмета а. промењено је у а. вере.

ЛИТЕРАТУРА: Н. П. Рождественский, Христіанская апологетика, I, Санкт Петербургъ 1884; A. Dorner, Apologetik, Berlin 1884; М. Парента, Апологетика, Ср. Карловци 1927; Р. Јосић, Хришћанска апологетика, Бг 1952; Л. Милин, Научно оправдање религије, I–IV, Бг 1976, 1977, 1979, 1985; VI, Бг 1982; V, Шид 1993.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)