АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ

АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ, кнез (Топола, 11. X 1806 − Темишвар, 3. V 1885), владао 1842–1858. Син Карађорђа Петровића. С оцем је напустио Србију 1813. и живео у Хотину до 33. године, стекавши само основе образовања. Тамо се оженио Персидом, ћерком Јеврема и унуком Јакова Ненадовића, с којом је имао десеторо деце, између осталих и сина Петра, потоњег краља Петра I. У Србију се вратио 1839. и постао члан Суда београдског округа, а потом ађутант кнеза Милоша. Помоћу уставобранитеља, а после успешно изведене Вучићеве буне, проглашен је за кнеза 13. IX 1842. Упркос противљењу Русије поново је изабран на новој скупштини 27. IV 1843. Иако је у почетку блиско сарађивао са уставобранитељима, временом је све чешће долазио у сукоб са Саветом, све док тај сукоб није кулминирао покушајем његовог убиства. Цео план, на чијем се челу налазио председник Савета С. Стефановић Тенка (→ Тенкина завера), разоткривен је и осујећен. Током владавине А. настављено је са преображајем феудалних установа и са стварањем услова за слободан развитак приватне својине и слободе у привредним односима, посебно слободе трговине. Развијена је централистичка управа и спроведена организација судова, донети су Грађански законик (1844), Полицијски законик (1850), као и Законик о грађанско-судском поступку (1853). Створен је нов школски систем, а ојачале су националне просветне, културне и научне установе (Друштво српске словесности, Народна библиотека, Музеј и др.). Основана је Артиљеријска школа, у Крагујевцу је подигнута радионица оружја и муниције. Уставобранитељи су настојали да спољнополитичке везе преусмере са Русије на западне државе, пре свега на Француску и Енглеску. Као што се може уочити из Начертанија Илије Гарашанина, један од циљева који су себи поставили био је и проширење Србије на друге области Балкана. Помагани су Срби у Јужној Угарској током Револуције 1848–1849. Као резултат националнопропагандне делатности, Србији је на Париском конгресу 1856. коначно дата гаранција великих сила. Сам кнез је био скромних способности, без ауторитета, слабе воље и талента за политику. Његов положај додатно је слабила чињеница да на Порти није успео да издејствује право наследства престола. Од 1853. све више се везивао за Аустрију. Та његова оријентација, као и сукоби са Саветом, довели су до сазивања Светоандрејске скупштине 1858, на којој је збачен, да би на српски престо поново био доведен кнез Милош. Закаснивши са употребом војске против Скупштине, збачени кнез се у почетку повукао код турског везира у београдску тврђаву, а потом је прешао у Аустрију, где је и живео до краја живота. Његовим свргавањем коначно се урушио и уставобранитељски режим. Основао је „Фонд Александра Карађорђевића за изображење српског подмлатка", за финансирање ђака из Старе Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе, који су се школовали у Београду, као и стипендирање српских студената за усавршавање у иностранству, који је предао на управу Матици српској. Оставио је легате цркви у Тополи, Матици српској, Српском народном позоришту у Новом Саду и др. Сахрањен је у Бечу, а 1912. пренет је у Задужбину Краља Петра I на Опленцу.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Бг 1923; Влада Милана Обреновића, I, Бг 1926; Д. Страњаковић, Влада уставобранитеља 1842–1853, Бг 1932; С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838–1858), Бг 1933; В. Савић, Карађорђевићи, Ваљево 1990; Д. Живојиновић, Петар I Карађорђевић. Живот и дело, I, Бг 1994; Р. Љушић, Вожд Карађорђе, II, Бг 1995; Прво намесништво (1839–1840), Бг 1996.

Петар В. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)