АНТРОПОНИМИЈА

АНТРОПОНИМИЈА (грч. nqrwpo": човек, oìnoma: име), грана ономастике која се бави проучавањем имена људи. У антропонимијски систем сваког народа уткана су сведочанства о историјском путу, народним обичајима, психологији и другим карактеристикама живота дате заједнице. Најстарија имена код свих народа имају магијску, најчешће профилактичку функцију. Детету је давано име као заштитни знак који целог живота треба својом снагом да утиче на његову судбину. Кроз векове слика имена се мењала у зависности од услова под којима је народ који их је носио живео. На пример, Хрвати су до XVI в. имали, као и Срби, већином народна имена, а после Тридентског концила (1546−1563) та имена све више одлазе у заборав, а на њихово место долазе календарска имена. Код православних Словена на Балкану словенска имена и даље имају предност. Када су Срби дошли на Балканско полуострво, носили су словенска имена. Она су могла бити састављена од две основе (Владимир, Мирослав, Станислав). Имали су и имена изграђена од основе која се налазила у сложеним именима и неког простог или сложеног наставка (Драган, Милан, Рајко, Радојко). Од сложених су добијана и скраћена или хипокористична имена (Миле, Раја, Слава, Стана). Имена су настајала и по називима животиња, птица, дрвећа и других речи прикладних да постану имена (Вишња, Вук, Дуња, Јагода, Малина). Таква имена је Т. Маретић назвао самотворна. У раном периоду Срби су дошли у контакт с романским и другим староседелачким становништвом Балкана, те су, прихватајући неке њихове обичаје, прихватали и њихова лична имена. Са примањем хришћанства преузели су и цео систем хришћанских имена која су се сачувала до данас (Арсеније, Василије, Теодор, Филип). Доласком Турака променила се антропонимијска слика у многим српским областима. Срби који су примали ислам мењали су и лична имена (Мухамед, Мубера, Садик). У XIX в., у периоду националног буђења, деци су давана имена из историје и народне поезије, као и стара словенска имена. У XX в. Срби су мењали оријентацију, окретали су се и ка истоку и ка западу. То се одразило и на њихов именослов у који продиру како руска имена (Игор, Тамара, Тања, Татјана), тако и она западноевропског порекла (Жаклина, Роберт, Сузана).

ЛИТЕРАТУРА: T. Маретић, „О народним именима и презименима у Хрвата и Срба", Рад ЈАЗУ, 1886, 81, 82; М. Грковић, Речник личних имена код Срба, Бг 1977.

Милица Грковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)