# АКВАРЕЛ

**АКВАРЕЛ** (ит. *acquarello*: водена боја), сликарска техника заснована на коришћењу боја минералног или биљног порекла, које се разређују водом. **А.** се добија мешањем ситно млевених и пажљиво одабраних пигмената који се наносе на папир меканим четкицама. Сликарство **а.** карактерише прозрачност, а сликањем боје на боју могу се добити разноврсни тоналитети поетичног карактера. Техника **а.** појавила се још у Египту, затим се развија у Кини, Јапану, Персији, а потом и у грчкој и римској уметности. Преко византијске уметности пренета је у европске манастире где се примењивала у рукописним радионицама за илустрацију књига. У XVIII в. **а.** је стекао положај самосталне сликарске технике. Његова заступљеност и популарност расла је током векова. Налази се у опусима великих европских уметника од Алберта Дирера преко Вилијама Блејка до Анрија Матиса и Паула Клеа.

![001_Uros-Predic_Pejzaz.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-uros-predic-pejzaz.jpg)![002_Uros-Predic_Stariji-brat-uci-mladjeg.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/002-uros-predic-stariji-brat-uci-mladjeg.jpg)

У српској уметности **а.** се појавио у средњовековном периоду, од када су рукописне књиге илустроване акварелисаним цртежима религиозног карактера. Најстарији акварелисани цртеж је *Вазнесење* из 1739 (Народни музеј у Београду), а најстарији **а.** је рад Стефана Тенецког *Козаци у јуришу* из средине XVIII в. Као самостална техника појавио се почетком XIX в. Изузетан допринос развоју ове технике дала је Цртачка школа у Сремским Карловцима, основана 1809. Наставник цртања Јоаким Поповић нарочито је инсистирао на неговању ове технике кроз рад школе и оставио четири пејзажа у **а.** Од XIX в. готово да није било правца и школе који нису неговали ову технику. Константин Пантелић извео је прве портрете у **а.**, а Јован Станисављевић прве ведуте градова и пејзаже са архитектуром. Међу сликарима бидермајера **а.** су користили Арса Теодоровић и Димитрије Аврамовић. Прави полет акварелисање је добило у делима сликара романтичара Анастаса Јовановића и Стевана Тодоровића, а још више у опусима реалиста Милоша Тенковића, Ђорђа Крстића и Уроша Предића. Ипак, током XIX в. **а.** је био помоћна техника и као такав коришћен је за мање репрезентативне теме, као што су пејзажи. Тек почетком XX в. постао је знатно заступљенији у опусима уметника пленеаристичког и импресионистичког опредељења. Пре свих истиче се Бета Вукановић која је оставила велик број студиозно сликаних **а.** Међу ученицама Уметничко-занатске школе у Београду **а.** је био веома прису-тна техника (Милица Чађевић, Наталија Цветковић и Видосава Ковачевић). У сликарству међуратног периода **а.** су се бавили Иван Табаковић, Предраг Милосављевић, Недељко Гвозденовић и многи други. После II светског рата многи сликари неговали су **а.** на различите начине: Ђорђе Табаковић је урадио велик број акварелисаних цртежа архитектуре Новог Сада; Миливој Николајевић је извео на стотине радова у овој техници и цео циклус *Моје игре*; током 80-их година Милица Мрђа-Кузманов трагала је за новим могућностима ове технике радикалним разбијањем класичног стереотипа **а.** у видео перформансу *Тело, пигмент, вода* (1989).

ЛИТЕРАТУРА: О. Радовановић, *Акварел као сликарска техника*, Н. Сад 1979.

Тијана Палковљевић

\*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)