# АЕРОДИНАМИКА

**АЕРОДИНАМИКА** (грч. hvr: ваздух, duvnami": сила), научна дисциплина о струјању ваздуха и узајамном деловању ваздуха и тела која се у њему налазе или се кроз њега крећу. У ширем смислу обухвата и науку о струјању осталих гасова. Познавање аеродинамичких сила које се том приликом стварају и дејствују на летелицу омогућава усавршавање спољног облика ваздухоплова и побољшање његових летних способности, те се оправдано сматра теоријским основом целе ваздухопловне технике. **А.** се може поделити на више начина. Најчешћа подела је на основу домена карактеристичних брзина струјања. При томе се, као параметар, обично користи Махов број M, тј. однос брзине струјања и брзине звука. Класична **а.** подразумева четири области (наведене границе су приближне): подзвучно-нестишљиву област (M<0.3) у којој се ваздух практично понаша као нестишљив флуид (спортска и лака авијација); подзвучно-стишљиву област (0.3<M<0.8) у којој су ефекти стишљивости ваздуха релевантни (комерцијални ваздушни транспорт); окозвучну област (0.8<M<1.4) у којој се обично воде савремене блиске борбе у ваздуху; надзвучну област (1.4<M<5) лета модерне ловачке авијације, ракета, пројектила итд. Појаве при M>5 представљају нову област, хиперзвучну **а.** у којој, по неким предвиђањима, лежи будућност транспорта XXI в. На изузетно великим висинама, практично на самом крају Земљиног атмосферског омотача где је ваздух веома разређен, јављају се појаве које проучава **а.** слободномолекуларних струјања. Такође, **а.** се може поделити и на: спољашњу, која се бави проблематиком опструјавања (летелица, возила, грађевинских објеката итд.) и унутрашњу, која се бави студијом струјања у затвореним каналима (аеротунелима, уводницима, млазницима, турбомлазним моторима и сл.). Све до XIX в. **а.** се развијала углавном у окриљу хидродинамике, док се у XX в., у научном смислу, развија као самостална дисциплина. Користећи раније усвојена знања у области струјања, развој **а.** у првоj половини XX в. окарактерисан је применом или теоријског или експерименталног приступа. У другој половини XX в., појавом брзих и снажних рачунара и развојем поузданих нумеричких алгоритама почиње развој и примена нумеричке **а.** Примена **а.** значајна је за обликовање летелица опште намене (комерцијални, транспортни и пословни авиони), роторкрафт летелица (хеликоптери и аутожири), аеростата (балони и дирижабли), ултралаких летелица (падобрани, параглајдери и микролетелице), летелица на људски погон, моторних возила, аутомобила, моторцикала, возова, жичара, ракета и ракетоплана, система за конверзију енергије (ветротурбине и гасне турбине), пропулзора (елисе, ротори, млазни мотори) и грађевинских објеката (мостови, облакодери, димњаци, куле за хлађење) итд. На Техничком факултету у Београду 1921. уведен је предмет Авијатика; међутим, школовање домаћих стручњака из области **а.** све до II светског рата одвијало се у иностранству, углавном у Француској (Мирослав Ненадовић, Светолик Пивко, Константин Вороњец). Катедра за ваздухопловство формирана је 1937. на Тех. ф. у Београду. Од тада се, уз стално осавремењавање и увођење нових предмета из области **а.**, потребан кадар школује у Србији на Машинском факултету у Београду. Иако је ваздухопловна индустрија у Србији била више него плодна, експериментална испитивања свих авиона домаће конструкције до 1952. обављала су се у иностранству (углавном у аеротунелу Лабораторије „Ајфел" у Француској, али и у Пољској и Италији). Од тада је у Србији изграђен већи број експерименталних лабораторија (→ Аеротунел), тако да престаје потреба за аеродинамичким испитивањима у иностранству.

ЛИТЕРАТУРА: С. Пивко, *Основи аеродинамичког обликовања ваздухоплова*, Бг 1982.

Зоран Стефановић

\*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)