ЂУРИЋ, Милош Н.

ЂУРИЋ, Милош Н., класични филолог, преводилац, универзитетски професор (Бенковац Окучански, Славонија, 15. I 1892 -- Београд, 5. XII 1967). Отац Никола, учитељ, приповедач и драмски писац; мајка Теофанија. Због очевог учитељевања често је мењао место боравка. У Краљевској великој гимназији у Загребу завршио је више разреде и положио испит зрелости 1911. Дипломирао је класичну филологију и филозофију на Филозофском факултету у Београду 1920. Докторски испит из филозофије („Проблеми философије културе") положио је 1929. у Загребу. Службовање је започео у Реалној гимназији у Сремској Митровици (1916--1920), а наставио у Земуну (1920--1923). Потом је био професор Друге мушке гимназије у Београду. Одатле је 1928. додељен на рад у Филозофском семинару ФФ у Београду, где је за доцента изабран 1933, а за ванредног професора 1938. Августа 1941. одбија да потпише „Апел српском народу", с јесени исте године доспео је у логор Бањица, а 1943. уклоњен са Универзитета. Министарство просвете Србије поставило га је 1945. поново за професора ФФ, на Катедри за филозофију, а већ 1946. је ванредни професор на Катедри за класичну филологију, на којој ће остати до краја живота. За редовног професора изабран 1950. У том звању предавао је Грчки језик и Историју хеленске књижевности све до одласка у пензију 1962. Готово пуних осамнаест година (1949--1967) предавао је Историју античке драме и позоришта на тадашњој Академији за позориште. И после пензионисања предавао је Историју хеленске књижевности на ФФ у Београду све до недељу дана пред смрт. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Ђ. је проучавао српску народну књижевност, модерну историозофију, руску метафизику, немачку идеалистичку филозофију, индијску и кинеску филозофију, филозофију културе и, највише, хеленску културу и уметност. Један је од наших најплоднијих преводилаца са класичних језика, а превео је седам сачуваних Есхилових трагедија, најзначајније Софоклове и Еурипидове трагедије, одабране Аристофанове комедије, Плутархове историографске радове, Платонове и Аристотелове филозофске списе, затим списе Епикура, Флавија Аријана, Луција Анеја Сенеке, Лонгов роман, многобројне песме хеленских лиричара и Хомерове епове Илијада и Одисеја. И као преводилац и као писац научних и стручних радова Ђ. је водио рачуна о лепоти и живе и писане речи, знајући да се врата сваке културе отварају кључем њенога језика. Извесно је да је Ђ. најзаслужнији што је синтагму antiqua viva -- жива антика, отелотворио у српској науци и култури као потку која прожима прошлост, садашњост и будућност сваког народа.

Ђ. је радио у многим друштвеним, научним и уметничким организацијама. Један је од покретача и уредника часописа Жива антика (Ск 1951), а био је у редакцијама низа стручних и научних часописа, председник СКЗ, редовни члан САН (од 1961), члан Европске заједнице писаца. Одликован је Орденом Светога Саве V степена (1940), добитник Октобарске награде града Београда (1961), Седмојулске награде (1965) и Повеље књижевних преводилаца Југославије. ФФ му је посветио зборник радова Споменица Милоша Н. Ђурића (Бг 1966), а одмах након смрти установљена је награда за најбоље преводилачко остварење под именом „Милош Н. Ђурић" (1967). Одлуком Већа ФФ у Београду формирана је 1968. из легата Библиотека Ђ. -- Задужбина Растка М. Ђурића при Одељењу за класичне науке. У Београду је 1978. постављена биста Ђ. на Калемегдану, рад вајара Миодрага Живковића, чиме је сврстан у ред великана српског народа.

Војислав Јелић

Ђ. стваралаштво може се поделити на два периода. У првом (до 1946) претежно се бавио филозофијом, док је у другом више истраживао хеленску књижевност, коју је почео да преводи још у гимназији (Есхил, Оковани Прометеј; Софокле, Антигона и Краљ Едип). Као студент захваћен је покретом револуционарне омладине „Млада Босна", чији су интелектуални челници били филозофски ирационалисти и идеолози националног. У тој атмосфери Ђ. је са В. Черином 1914. у Загребу покренуо петнаестодневни лист за националистичку културу Вихор, који је након девет бројева забрањен. У издању „Српског академског друштва Његош" у Загребу објављује своју прву књигу Видовданска етика (Зг 1914), где на основу народне поезије и Бергсонове филозофије живота настоји да изгради националну југословенску филозофију, „Видовданску филозофију национализма". У наредној књижевно-филозофској студији Смрт мајке Југовића (Зг 1918), која је у Аустроугарској била забрањена, у светлу Гијоове и Бергсонове мисли гради „Српску филозофију хероизма", према којој живот појединца треба жртвовати за виши, општи циљ. Уверење да су велика поезија и филозофија блиско повезане трајно ће задржати. Од своје прве књиге сматрао је да је наша филозофија у старини била исказана у народној поезији и 20-их година приредио је Српске народне песме, I--XIV (Бг 1925) и Српске народне приповетке, I--II (Бг 1925).

После стварања заједничке државе Југославије није видео потребу за даљом разрадом овако схваћене националне филозофије и етике хероизма, али је задржао ирационалистичко схватање филозофије, изложене књижевно-поетским изразом. У његовом православном експресионизму читав космос схваћен је као савршено али недовршено уметничко дело, отворено за сарадњу човека и Бога у недовршивом стварању: то је једина права отаџбина људи, а човечанска екумена је нова нација. Човеково људско право и космичка дужност је да учествује у стварању космоса, јер то јесте начин на који човек учествује у животу. Сматрајући да је питање српске нације и њене филозофије решено, у својим „Екуменским контемплацијама" (Мисао, 1920), прештампаним под насловом Философија панхуманизма (Бг 1922), прелази на питање човечанства, које решава идејом новог човека, Свечовека (Н. Велимировић), чија ће култура бити синтеза свих наукā, филозофијā и уметности. Веровао је да ће нас ова нова култура, која ће сменити нововековну просветитељско-рационалистичку цивилизацију, приближити Царству Божијем. Посебну улогу имаће југословенска и словенска култура (Пред словенским видицима, Бг 1928), али у ту сврху истражује и индијску и кинеску мисао („Словенско-индиски панхуманизам", Мисао, 1922), а посебно хеленску. Живећи на раскршћу Еропе и Азије, наша култура биће синтеза Запада и Истока, Севера и Југа. „После Голготе и Васкрса националног, Свечовек ће бити наше Вознесење." Скептичан према интелектуалистичкој филозофији, покреће библиотеку „Жива философија", чија је прва свеска његова књига Мит о сунчевој сестри (Бг 1925). Узима да је живот темељнији од сазнања (vivo, ergo sum), а да је теорија сазнања само посебна дисциплина филозофије живота. И даље држи да се на својим врхунцима поезија и филозофија спајају и да су песници, у чијим делима проговарају металогичке функције, носиоци сазнања. Интелектуалистичко сазнање прихвата само као једну страну сазнајних моћи, док другу и претежнију страну чине металогички корени, осећања, подсвест, инстинкт и интуиција. Заговара интеграцију свих људских способности и нови „дијалект" филозофирања, чије је начело пансинергија свих сазнајних органа, што ће дати синтетичку филозофију као хармонију супротних теза (Рационализам у савременој немачкој философији, Бг 1928). Филозофски метод више је прометејски, плод инспирације, него епиметејски, ствар логичког резоновања. Када се национална филозофија трансформише у филозофију панхуманизма, главни задатак постаје филозофија културе. Култура извире из живота, она је резултат сарадње човека и божанских стваралачких енергија, и циља на недостижну вечност, па није само друштвена него и космичка појава. Своју експресионистичку филозофију живота разумевао је као „синтетички активистички мелиоризам". Веровао је да су поједине културе станице у напредовању човечанства и да њихове највише вредности заувек трају у општем животу космоса. Тако култура спасава и искупљује историјски живот појединаца и народа.

Илија Марић

Део богатог научног опуса Ђ. посвећен је и особеностима српске народне поезије, било да је разматрао поједине варијанте (Пропаст царства српскога, Смрт мајке Југовића), круг лирских митолошких песама (о сунчевој сестри) или је компаративно сагледавао српску народну поезију и Хомерове епове (Одисеја у огледу наших народних песама, Илијада и наше народне песме). Такође је поредио филозофско-етичку компоненту српске и хеленске традиције (пријатељство, религиозност, узроке социјално-психолошких схватања итд.). Бавећи се филозофском димензијом односа према свету, животу и смрти у српској епици, издвојио је особене ликове -- националне симболе, који илуструју колективне ставове (метафизика -- Лазар, етика -- Марко, социологија -- Вујадин, Из југословенске филозофије). У капиталном делу Историја хеленске књижевности детаљно је представио историјат изучавања Хомерског питања, а за фолклористичка истраживања значајан је и одељак о Езоповим баснама.

Снежана Д. Самарџија

ДЕЛА: Видовданска етика, Зг 1914; Смрт мајке Југовића, књижевно-философска студија, Зг 1918; „Снага унутрашњег живота. Етички коментар народној песми 'Пропаст царства српскога' (Вук II, 45)", Гласник Професорског друштва, 1921, 1; „Поводом металогике у народној песми", Мисао, 1923, 12, 5--6; „Хелени и динарски Срби. (Једно упоређење њихове религиозности)", СКГ, 1932, 36, 7; Хеленска агонистика и ликовне уметности, Бг 1940; „Везе Хомерове поезије с нашом народном и уметничком епиком", Зборник радова САНУ, 1951, 10, 1; Историја хеленске књижевности у времену политичке самосталности, Бг 1951; Кроз хеленску историју, књижевност и музику, Бг 1955; Софисти и њихов историјски значај, Бг 1955; Софоклове тебанске трагедије, Цт 1955; На изворима уметничке лепоте: огледи о Хомеру, Бг 1957; Из хеленских ризница, Бг 1959; Историја хеленске етике, Бг 1961; Патња и мудрост, Бг 1962; „Пријатељство у старој Хелади и главно пријатељство у Хелена и Срба", ЛМС, 1963, 132, 392; Легенде о Милошу Обилићу, Бг 1967; библ. у: И. Николић, Споменица посвећена преминулом академику Милошу Н. Ђурићу, Бг 1972; Изабрана дела Милоша Н. Ђурића, 1--6, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Јуришић, „Увод у српску филозофију хероизма", Савременик, 1919, 14; В. Ћоровић, „Милош Ђурић о Смрти мајке Југовића", Књижевни југ, 1919, 3; В. Вујић, „Милош Ђурић, Философија панхуманизма", СКГ, 1922, 6, 2; С. Стефановић, „Милош Н. Ђурић, Мит о сунчевој сестри", ЛМС, 1925, ХСVIII, 305; К. Атанасијевић, „Рационализам у савременој немачкој филозофији", СКГ, 1928, 23, 1; Д. Недељковић, „Сунчева сестра и добар јунак", СКГ, 1928, 25, 5; К. Атанасијевић, „Др М. Ђ., Проблеми филозофије културе", Живот и рад, 1929, 4; Б. Петронијевић, „Милош Ђурић, Проблеми философије културе", Мисао, 1929, 1--4; Д. Стојановић, „Милош Ђурић, Проблеми философије културе", СКГ, 1929, 27, 4; В. Чајкановић, „Аристотел: О песничкој уметности, превео Д-р М. Ђ.", СКГ, 1935, н. с., XLV, 1; М. Будимир, Др М. Ђ., Владарска наредба и неписани закон у Софокловој Антигони, Прилог проучавању историје грчке етике, Бг 1936; К. Атанасијевић, „Превод на српски Јунгових Психолошких типова", СКГ, 1938, н. с., LV, 5; С. Јосифовић, „Платон: Федон или О души, с грчког превео и објашњења и напомене додао Д-р М. Ђ.", ЛМС, 1939, 351, 2; Д. Грлић, „Бесмртни трактат о уметности", Могућности, 1955, II, 12; М. Мирковић, „Д-р М. Н. Ђ., Историја старих Грка до смрти Александра Македонског у одабраним изворима", Жива антика, 1957, VII; М. Будимир, „О Атинској Илијади", ЛМС, 1964, CXL, 394, 5; Г. Зајечарановић, „Значајно научно дело и користан универзитетски уџбеник", Гледишта, 1962, 1; Д. Јеремић, „О филозофији код Срба (VII)", Савременик, 1967, 12; Мих. Ђурић, „[Милош Н. Ђурић]", Гласник Српске књижевне задруге, 1969, 1; М. Кравар, „О хексаметру српскога 'Хомера'", Жива антика, 1970, XX; А. Стојковић, „Аксиолошки погледи М. Н. Ђ.", ЗМСДН, 1970, 55; Развитак философије у Срба 1804--1944, Бг 1972; С. Винавер, „Животно дело М. Ђ.", у: Београдско огледало, Бг 1977; В. Ђурић, Говор поезије, III, Бг 1980; М. Живанов, Р. Цајић, Библиографија Милоша Н. Ђурића, Бг 1983; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, Народна књижевност, Бг 1984; М. Флашар, „Пејсаж и мит у радовима М. Н. Ђ. о хеленској књижевности", Д. Невенић Грабовац, „М. Н. Ђ. -- унитарист у Хомерову питању", Ј. Христић, „Хелада др М. Ђ.", М. Стојановић, „Гусларска митологија или 'Рапсодија српских хомерида' по М. Ђ.", Гласник Друштва српско-грчког пријатељства, 1993, 3; П. Палавестра, Историја српске књижевне критике 1768--2007, I--II, Бг 2008; С. Жуњић, Историја српске филозофије, Бг 2009.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)