ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ

ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ, манастир у средњовековној Будимљи, код Берана, с Црквом Св. Ђорђа. Њу је подигао крајем XII или почетком XIII в., на месту римског насеља и старијег култног средишта, жупан Стефан Првослав, син великог жупана Тихомира, најстаријег брата Стефана Немање. Као ктитор храма Првослав је поменут у натпису с краја XVI в. исписаном над његовим репрезентативним гробом у цркви. Најстарији део храма је једнобродна куполна грађевина са три травеја и олтарским простором завршеним полукружном апсидом на истоку. Уз њен зид постављен је синтронон. Тај храм је Св. Сава Српски одредио за седиште будимљанске епископије након успостављања српске аутокефалне цркве 1219. Непосредно пре или након тога дограђена је на западу припрата са две куле на прочељу, по чему је храм и прозван. Спољашња припрата знатно је млађа. Саграђена је у првој половини XIV в. као задужбина краља Стефана Дечанског или краља Стефана Душана. Приликом многобројних обнова сва три дела цркве претрпела су знатне преградње. Висина обрушених кула припрате је смањена, а између њих је подигнут масиван звоник, док је спољашња припрата у XVIII в. добила нову конструкцију горњих делова. Тада су вероватно уклоњени и зидови који су одвајали обе припрате од наоса. Осим незнатних фрагмената старијег зидног сликарства, у храму су сачувани значајни остаци два најмлађа слоја фресака. Од уметнички веома вредног живописа у некадашњој спољашњој припрати насталог између пролећа 1343. и краја 1345, преостали су делови сликаног Менолога у вишим зонама. У најнижој зони су фигуре св. монаха (Антоније, Јоаникије), апостола (Петар и Павле), арханђела као чувара улаза у храм и фрагменти дугог низа портрета Немањића (јужни зид). Од тог низа најбоље су очувани део лица краља Милутина и остатак представе престолонаследника краља Душана. У олтарском простору, наосу и припрати налазе се остаци фресака из краја XVI в. Полукалоту апсиде заузимају представа Богородице на трону с малим Христом на крилу, којој се клањају двојица арханђела, и Причешће апостола. Испод њих је насликан низ попрсја епископа из групе 70 малих апостола и Литургијска служба са цитатом текста молитве Трисвете песме на развијеним свицима у рукама архијереја. На остацима западног зида некадашњег наоса сачуван је овећи фрагмент Успења Богородице, док сводове и највише делове припрате заузимају представе циклуса Седам васељенских сабора. Испод њих насликана је развијена, сада веома оштећена представа Страшног суда.

Будимљанска епископија са седиштем у Ђ. с. у Будимљи уздигнута је у ранг митрополије вероватно убрзо након проглашења Пећке патријаршије 1346, а најкасније у XV в. Турци су онемогућили рад те митрополије 1654. Но, и пре и после тога, дуже од три столећа, манастир Св. Ђорђа у Будимљи био је средиште црквеног, културног и националног живота Васојевића и других српских племена с широког околног подручја. Као место где су се будили и организовали сви важнији ослободилачки покрети у Горњем и Средњем Полимљу, од средине XVI в. до 1912, Турци су манастир у више наврата палили и разарали. Од 2001. Ђ. с. су седиште нове Будимљанско-никшићке епархије, засноване на светосавским темељима древне Будимљанске епископије.

ЛИТЕРАТУРА. М. Чанак Медић, Архитектура Немањиног доба, II, Бг 1989; И. Ђорђевић, Д. Војводић, „Зидно сликарство спољашње припрате Ђурђевих ступова у Будимљи", Зограф, 2002--2003, 29; „Поствизантијско сликарство Ђурђевих ступова у Будимљи", у: Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија, Беране--Бг 2011.

Др. Војводић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)