ЂОРЂЕВИЋ, Димитрије

ЂОРЂЕВИЋ, Димитрије, историчар, универзитетски професор **(**Београд, 27. II 1922 -- Санта Барбара, САД, 5. III 2009). По завршеној гимназији уписао је Правни факултет, али је рат спречио студије. Присталица Српског културног клуба, елитне патриотске оганизације, која је, предвођена Слободаном Јовановићем, окупљала водеће српске интелектуалце, Ђ. је с младалачким жаром прихватио антифашистичку струју југословенске политике. Заједно с млађим братом Михаилом на Равној гори се прикључио јединицама генерала Драже Михаиловића и убрзо је постао члан регионалног штаба Југословенске равногорске омладине (ЈУРАО 501), оперативне групе у оквиру Југословенске војске у отаџбини. Као таквог ухапсио га је Гестапо и послао у логор у Бањици, а потом је интерниран у концентрациони логор Маутхаузен. По доласку југословенских комуниста на власт у јесен 1945, поново је ухапшен због прикључивања тајној српској антикомунистичкој демократској организацији и осуђен је на робију у Забели и Сремској Митровици. Пошто је општом амнестијом пуштен на слободу 1947, наставио је студије права, али се по одслужењу војног рока 1950. пребацио на Катедру за историју Филозофског факултета, где је 1954. и дипломирао. Своју прву монографију Излазак Србије на Јадранско море и Конференција амбасадора у Лондону 1912 (Бг 1956) објавио је у сопственом издању. Запослио се у Архиву САНУ, одакле је отпуштен због своје антикомунистичке прошлости. Ипак, показана марљивост, таленат и квалитет објављених радова омогућили су му да 1958. буде изабран за асистента у Историјском институту САНУ. Докторирао је 1962. у Београду тезом Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906--1911 (Бг 1962). У оквиру размене између Југославије и Грчке провео је 1963--1964. у Институту за балканске студије у Солуну. Предавао је 1966. на славистичкој катедри Универзитета у Кембриџу као питомац Југословенско-америчке Фулбрајтове комисије на Америчком универзитету, а 1967. на универзитетима у Немачкој. С великим еланом узео је 1969. учешћа у оснивању Балканолошког института САНУ. Пошто је због антикомунистичке активности 1970. одбијена његова молба за место професора на Београдском универзитету, прихватио је место редовног професора по позиву Калифорнијског универзитета у Санта Барбари (САД), где је радио све до пензионисања (1992). На том универзитету предавао је историју Балкана, Србије и Југославије, Источног питања, Источне Европе и држао је курс из историје модерне Европе. По преласку у Америку, држао је предавања на више универзитета у САД и Европи. Био је члан и секретар Југословенског националног комитета за историјске науке (1962--1970) и Југословенског националног комитета за балканологију (1965--1970). У том својству обезбедио је учешће југословенским историчарима и балканолозима на европским конгресима, а по преласку у Калифорнију, организовао је више међународних конференција и састанака научних секција америчких и балканских историчара и слависта. На Универзитету у Санта Барбари основао је програм за балканске студије и руководио је њиме, а био је и руководилац пројекта истраживања руских области. Био је делегат Универзитета при Међународном одбору за истраживање и размену (IREX), члан и председник Извршног одбора Америчке конференције за славистику и источноевропске студије. Учествовао је у уређивачким одборима великог броја домаћих, европских и светских часописа, а био је покретач и уредник часописа Serbian Studies (1986--1988). Иако далеко од домовине, никада није престао да се бави темама повезаним са српском историјом, о чему најбоље сведоче текстови приложени за монументално колективно дело Историја српског народа (Бг 1994). За члана САНУ ван радног састава изабран је 1985. Био је члан Америчког историјског друштва, Удружења америчких слависта, Друштва за студије југоисточне Европе, Друштва за студије модерне Грчке, дугогодишњи члан и председник Северноамеричког друштва за српске студије итд. Аутор је или коаутор петнаестак монографија, као и више од 150 чланака, студија и расправа на четири језика. Његови научни радови обухватају историју Балкана, Југославије и Србије у XIX и XX в., као и њихове односе са Средњом Европом и Османским царством у XIX в. Пред крај научне каријере објавио је тротомнo мемоарско дело Ожиљци и опомене (Бг 1994--1995), јединствено сведочење о успону и тешким искушењима српске грађанске елите од настанка Југославије до последње деценије XX в., чије је скраћено издање штампано на енглеском језику.

ДЕЛА: Милован Миловановић, Бг 1962; Révolutions nationales des peuples balkaniques 1804--1914, Bg 1965*;* Istoriva th" Serbiva" (1804--1918), Qessalonivkh 1970; и S. Fischer-Galati, The Balkan Revolutionary Tradition, New York 1981; библ. у: Годишњак САНУ, 1986, 93; 1995, 101; Balcanica, 2000, 30, 31; Огледи из новије балканске историје, Бг 1989; Портрети из новије српске историје, Бг 1997; Пресудне године. Написи и записи из расејања, Бг 2003.

ЛИТЕРАТУРА: R. Popovitch Krekić, „In Memoriam. Dimitrije Djordjevic", Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies, 2007, 21, 1; Balcanica, 2009, 40; J. Milojković Djurić, „In Memoriam", The South Slav Journal, 2010, 29, 1--2.

П. В. Крестић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)