ЂУРИЋ, Миодраг Дадо

ЂУРИЋ, Миодраг Дадо, сликар, графичар, скулптор (Цетиње, 4. X 1933 -- Понтуаз, Париз, 27. XI 2010). Умјетничку школу у Херцег Новом завршио 1952, а Aкадемију ликовних уметности у Београду 1956, у класи Марка Челебоновића. У Београду је био члан „Медиале", а током боравка у Француској наставио је да се виђа с Љубом Поповићем и Владом Величковићем. Први пут је излагао у ријечком Салону 1956. Професор Челебоновић му је помогао да оде у Париз, где је прво радио у литографском атељеу, те посредством Дибифеа упознао Д. Кордијеа, свог будућег галеристу, у чијој галерији је имао три самосталне изложбе (1958, 1960, 1964). Убрзо напушта Париз и повлачи се у Курсел-ле-Жизор да би се потпуно посветио уметности. Потом се сели у Ерувал (код Жизора) где се настанио у старом млину. Током 1965--1967. бавио се бакрописом у атељеу Алана Контруа. Дела Ерувал (1967), Велика фреска (1966) и једно дело из серије Плава велика плажа (6,5 м², 1970) улазе у Фондацију националне савремене уметности (ФНАК). Ретроспективна изложба Ђ. одржана је 1970. у ФНАК-у, где је изложио свој аутомобил прекривен костима (Предња вуча -- Скелетизација аутомобила). Током следећих пет година галериста му је био Жан Бушер, који му објављује албум са серијом од 35 бакрописа. Од 1972. Ђ. се превасходно бавио бакрорезом и бакрописом. Друга ретроспективна изложба одржана је у Музеју Бојнманс у Ротердаму 1974. када се прикључио лекарској мисији и отишао у Централноафричку Републику. Потом је сарађивао с новим галеристима, браћом Абербах у Њујорку. Центру Помпиду у Паризу поклонио је 1976. диптих Ерувал, а 1977. диптих Монжавил Музеју Гугенхајм у Њујорку. Почео је да се бави графиком у библиофилским издањима („Књига о Јову"), а потом је током следећих неколико година радио првенствено цртеже и колаже. Фондација Скалер поклања Центру Помпиду његову слику Небеско предворје / Масакр невиних (1958--1959), када је отворио изложбу цртежа у галерији „Изи Брашо" 1978. Изложбу цртежа и колажа имао је 1981. у Центру Помпиду. Велику награду за графику добио је у Варни 1983. Ретроспективну изложбу слика имао је 1984. у Галерији Енгр у Монобану, а графика 1986. у Тулузу. Пожар у атељеу у Ерувалу десио се 1988, што је за Ђ. био подстрек да одмах почне са радом на полихромним скулптурама. На изложби у центру Помпиду посвећеној Кордијеовој донацији читаву салу заузимала су Ђ. дела (1989). Прва изложба скулптура одржана је 1990. Следеће године на Цетињу се оснива Дадов анти-музеј (2002. постаје Атеље Дадо, док је Галерија умјетности „Миодраг Дадо Ђурић" основана 2012). Од 1992. премешта атеље у сеоску кућу у Авејрону. Сарађивао је с опером у Карлсруеу и урадио сценографију за Хендлову оперу Тамерлано (1993). Поново премешта атеље у винарију у Серињану, где остаје до 1999. и ствара зидне слике и скулптуре-објекте (1994). Библиофилски рад Жути црнци урадио је 1995. Ради сценографију и костиме за Лоркин комад Ламент за Игњација Санчез Мехијаса, у поновно отвореном Краљевском позоришту у Компијењу (1996). Почиње рад на дигиталним колажима. Ретроспектива у Арасу одржана је 1997. Центру Помпиду поклонио је платно Тикал које је радио више година (1998). Бави се керамиком у Жизору, где истовремено почиње и са осликавањем (1999) капеле Св. Луке у некадашњој кући за губавце, лепрозоријуму, с почетка XIII в. Прву књигу илустровану колажима остварује у сарадњи са Аленом Жуфројем. Инвестира у реконструкцију немачког бункера из 1942, где ради дела у бронзи, као и зидне слике. Центру Помпиду поклонио је монументално дело Пресилијина школа (2001--2002). Ради серију Праисторијска јаја (2004). Бави се библиофилском публикацијом Сесилна светлост у сарадњи са Матјеом Месажеом, у коју је укључио шест оригиналних литографија. Излагао је 1973. у Београду, 1986. у Суботици и Ваљеву, 1993. у Горњем Милановцу и Подгорици, затим у Београду 1995, у Будви 2000, а 2005. учествовао на изложби „Медиале" у Београду. Последњу изложбу имао је у Београду 2010. Постхумно су одржане изложбе на Цетињу 2014. и 2015, као и у Ваљеву 2017. Добитник је највише црногорске националне награде „13. јули" за животно дело (2010). Значајније изложбе: 1958, 1967, 1970. ретроспективна изложба, 1971, 1980, 1982, 1984, 1990, 2011, све у Паризу; 1960. Франкфурт; 1962. и 1974. Њујорк; 1984, 1987. Болоња; 2009. Венеција; 2010. Кина; 2012. Диселдорф; 2015. ретроспектива, Оберив (Француска). Његова дела налазе се у јавним збиркама: Центар Помпиду, Музеј Абатуар (Тулуз), МОМА (Њујорк), Стeделијк (Aмстердам), Бојнинген (Ротердам), Национална библиотека у Паризу, Музеј савремене уметности (Београд). У својим фантастичним сликама, графикама, цртежима, скулптурама и асамблажима Ђ. спаја кошмар, подсвест, гротеску, иронију и сатиру; у огромном опусу, истовремено бруталном и сензибилном, створио је лични свет монструозно-хуманих трансформација У потрази за универзалном истином и слободом, стварао је док је радио, без претходно смишљених концепата. Никада задовољан у покушајима да се реши свог креативног хаоса, сликао је јер му је то било важније од живота и јаче од њега самога.

ЛИТЕРАТУРА: Ch. Derouet, Dado: l'exaspération du trait, Paris 1981--1982; Д. Калајић, „Увод у дело Даде Ђурића", у: Дадо: из збирке Чеде Едренића, Ва 1986; Б. Кукић, „Дадова мисија, Д. Јовановић, Космолошки симболизам на сликама Дада Ђурића и други", Градац, 1989, 87/88; J.-L. Andral, Donations Daniel Cordie: le regard d'un amateur, Paris 1989; А. Bosquet, Dado: un Univers sans Repos, Paris 1991; G. Deleuze, A. Descamps, „Alii", Dado Arras 1997: exposition dédiée par l'artiste à Maximilien Robespierre, Arras 1997; C. Gaich, A. Mousseigne, „Alii" -- Dado-Réquichot: la guerre des nerfs, Toulouse 2002; Г. Д. Мађаревић (ур.), Meдиала, Бг 2006; Б. Богавац, Разговори са Дадом, Цт 2013.

Ж. Гвозденовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)