ЂЕРДАПСКА КЛИСУРА

ЂЕРДАПСКА КЛИСУРА, највећа, најдубља и најлепша клисура Европе која је дубоко усечена у Јужне Карпате, па одваја румунске Банатске и Карпатске планине од планина источне Србије. Састављена је од више теснаца и проширења речне долине изграђених од разних стена. По правилу, теснаци се налазе у кречњацима, а проширења су од метаморфних и седиментних стена. Тако Голубачки теснац и Казан откривају јурске и доњокредне плитководне кречњаке. Теснац Госпођин вир изграђен је делом од пермских и лијаских пешчара а претежно од јурских и доњокредних кречњака насталих на континенталној падини. Само Сипски теснац је усечен у кристаласте шкриљце, на којима је утемељена и подигнута брана. У Љупковском проширењу откривени су брњички гранит, палеозојски аргилофилити и зелени шкриљци. У Доњомилановачко-голубињском проширењу, на западу се налазе зелени шкриљци и габрови и миоценски седименти а, на истоку од Поречке реке, кристаласти шкриљци, доњокредни синајски флиш и средњокредни лапорци. Коначно, у Оршавском проширењу налазе се: синајски флиш, средњокредни дивљи флиш са лапорцима и текијски кристаласти шкриљци. Овако шаролик геолошки састав Ђ. к. тешко може да се разуме без познавања његове сложене савремене структуре и историје.

У току средње и горње јуре и старије доње креде геолошки простори, који ће ући у састав Ђ. к., састојали су се напоредо из три јединице првог реда: гетикума, крајиникума и данубикума. Прва (западна) и трећа (источна) јединица биле су састављене од варисцијског колажа палеозојских набора који су повезали старије (протерозојске) веће блокове. Преко те основе настали су пермски црвени пешчари, јурски и доњокредни плитководни (неритски) седименти: прво кластити а потом кречњаци. У крајиникуму се формирао садржај басена, који је раздвајао две поменуте јединице. Изграђен је од различитих дубокоморских јурских и доњокредних творевина (формација Киломе, синајски и квазисинајски флиш и офиолити). Између средњих делова доње креде и средине сенона гетикум је затворио басен крајиникума. Навучен је на исток преко стена крајиникума и заједно са њима прекрио је данубикум. Тако је настала старија, основна тектонска структура Ђ. к. у којој се разликују данубијски аутохтон, крајински парахтони пакет и гетски алохтон. Ова старија структура Ђ. к., којој су главни елементи источновергентни набори и навлаке, маскирана је млађим тектонским облицима. Због упадљиве изражености ових млађих структура, оне су дуго уносиле неспоразуме међу истраживачима у Србији и Румунији. Услед терцијарног савијања Карпатско-балканског лука формирано је пет уздужних, повијених транскурентних десних раседа. Они су искидали старију шарјашку основу на пет зона. Реч је о следећим зонама; горњачкој, кучајској, поречкој, мирочкој и крајинској. У прве две (западне) откривен је гетикум. У поречкој и мирочкој зони видљив је данубикум. У крајинској јединици се налази истоимени парахтони пакет навлака и гетски кристалин у виду тектонских крпа. У горњем миоцену све наведене зоне су набране а уздужни раседи су задобили езитативне особине. Тако је настала сложена савремена геолошка грађа Ђ. к. у Карпатско-балканском орогену.

Александар Грубић

По начину постанка и изгледу Ђ. к. припада композитним долинама, а пре ујезеравања Дунава састојала се из два дела. Горња клисура или Мала клисура се простирала између Голупца и Доњег Милановца. Доња клисура или Велики Ђердап је представљала простор између Доњег Милановца и Кладова. Од формирања Ђердапског језера простор Ђ. к. се дели на четири сужења -- клисуре и три проширења -- котлине. Од Голупца ка Кладову чине је: Горња (Голубачка) клисура дугачка 11,2 км, а широка 340--1.200 м, Љупковска котлина (11,3 км са 980--1.400 м), клисура Госпођин вир (18,1 км са 440--1.500 м), Доњомилановачка котлина (25,5 км са 660--2.350 м), клисура Казан (8,5 км са 210--1.430 м, Велики (мин. ширине 230 м) и Мали Казан (мин. ширине 210 м)), Оршавска котлина (12,5 км са 1.350--4.060 м) и Сипска клисура (10,0 км са 940--1.320 м). Од уласка у Голубачку клисуру до бране на Ђердапу I има тачно 97,1 км. Пре формирања језера истицала се стена Бабакај код Голупца, висине 4 м. Поред ње, остењаци под називима Козла, Дојке, Биволи, Тахитлија, Вран и др. издизали су се изнад нивоа Дунава на подручју клисуре Госпођин вир. Сличне форме од габра постојале су у Доњомилановачкој котлини, на ушћу Поречке реке, чија се подводна баријера звала Јуц. Највише стена је „вирило" из Дунава у Сипској клисури. У дужини од 3 км простирале су се катаракте Преграде. Њиховим просецањем је обезбеђивана пловидба при ниским водостајима.

Геолошке формације које изграђују Ђ. к. су разноврсне. Оне се смењују, у правцу запад--исток, следећим редоследом: клисура почиње источније од Голупца, са Голубачком клисуром, коју изграђују кредни песковити, глиновити и оолитични кречњаци барема и апта на западу; јурски кречњаци, лапоровити кречњаци и лапорци су у средини и на њиховом простору је регистрован један сипар. Гранитмонцонити и гранодиорити чине најисточнији део Голубачке клисуре и почетак Љупковске котлине. На простору који изграђују среће се више периодичних водотокова, као што је Свиња. У уској долини Брњичке реке наталожени су алувијални седименти. У старим палеозојским метаморфисаним вулканогено седиментним стенама и метагаброидима утврђена су налазишта олово цинкане руде, волфрама, молибдена, олова, цинка, гвожђа и др. На средини Љупковске котлине срећу се протерозојски биотитски гнајсеви и биотитски шкриљци, али и млађе стене, као што су неогени конгломерати, пешчари и глине тортона и пролувијум од којег је изграђена плавина Чрзаве. На контакту Дунава и водотокова (Турски поток, Добранска река, Кожица), који се спуштају са страна клисуре, налазе се у виду уских зона алувијални седименти. Са румунске стране они имају веће распрострањење на ушћима Пар Оравице и Берзаске реке. На крајњем истоку котлине срећу се протерозојски гнајсеви и лептинолити, затим амфиболски и биотит амфиболски гнајсеви, као и јурски конгломерати и пешчари лијаса. У клисури Госпођин вир стенске формације се пружају паралелно са током Дунава. Највише коте су у најстаријим стенама, протерозојским плагиокласним гнајсевима, затим се пружају карбонски трахиандензити, кречњаци, конгломерати, али и пешчари и глинци. Ближе реци, у уским појасевима се смењују: доње кредни кречњаци, лапорци, глинци и пешчари барема и апта, потом валендина и отрива, а онда и јурски пешчари, глинци и гвожђевити кречњаци догера и кречњаци са рожнацима малма. У овим стенама, на западу клисуре Госпођин вир, утврђена су налазишта каменог угља. Највише стеновитих одсека налази се на почетку и крају клисуре Госпођин вир. Највећа притока Дунава у овом делу Ђердапа је Бољетинска река. Поменуте протерозојске стене присутне су на највећој површини Доњомилановачке котлине. Доњокредне стене су највише заступљене на њеној источној половини. Око Доњег Милановца, скоро у облику троугла, са базом на дунавској обали, заступљени су неогени конгломерати, пешчари и глине тортона. Стена која изграђује западни део ушћа највеће притоке Дунава у Ђ. к. Поречке реке је од протерозојских амфиболита. Алувијални седименти се срећу у долини Златице, мање реке која се спушта низ долинске стране западно од Доњег Милановца, док их нема у долини Голубињске реке, која је источно од Поречке реке. Са румунске стране на овом потезу Дунаву притичу: Повалина, Ваља Лутулуј, Тисовица, Рачица, Плавишевица и др. Клисуром Казан доминирају јурски кречњаци са рожнацима малма. У њима се налазе многобројни стенски одсеци и са стране Србије и са румунске стране. На почетку клисуре, код Великог Казана и пред крај код Малог Казана, налазе се многобројни сипари. Оршавска котлина се простире до реке Косовице. Исте протерозојске и кредне формације утврђене у клисури Госпођин вир изграђују и Оршавску котлину и Сипску клисуру. Котлински карактер Оршавској котлини дају морфолошке карактеристике румунске обале. Протерозојски микашисти се срећу источније од Текија, на узвишењу Брзујка и представљају једине стене које се не јављају ни на једном другом месту у клисури. Оне су испресецане са пет раседних зона које се међусобно спајају североисточно од Текије. Југозападно од Текије је утврђена једна виша дунавска тераса. Текија се налази на пролувијуму. У Сипској клисури утврђене су две више речне терасе, које сигурно постоје и узводно, али су потопљене изградњом ХЕ „Ђердап" и ујезеравањем овог дела тока Дунава. Крајем Ђ. к. се може означити простор на којем се дилувијални седименти, на којима су Караташ и Сип, додирују са наслагама плеистоцених речно-језерских седимената и миоценим шљунковима, песковима, глинама и кречњацима сармата.

Ђ. к. је изграђена тектонским, карстним, денудационим и флувијалним процесима. У клисури Казан су пре формирања језера утврђене флувијалне терасе на 260 и 370 м. Научници издвајају речне терасе које је изградила отока Панонског језера и које се налазе на 470 и 200 м н.в, и терасе које је формирао Дунав усецајући се у властито корито услед спуштања доњег ерозионог базиса. Њихове релативне висине су на 210 м, 150--160 м, 90--115 м, 60--65 м, 27--30 м, 10 м. На појединим деловима стенски одсеци се издижу из речног корита, те су у њима приликом изградње пута пробијани тунели. Приобаље клисуре Госпођин вир има делимично вертикалне кречњачке одсеке. На локалитету Штрбачко корито налазе се плиће и дубље вртаче, шкрапе, крашке долине, увале, истакнути шиљати гребени, врлетни одсеци, остењаци, сипари, кружна врела, пећине, поткапине, понори, јаме и други облици крашког рељефа. Смењивање разних геоморфолошких облика на малим растојањима примећено је и на локалитету Чока Њалта са Песачом. На румунској страни Голубачке клисуре налази се брдо Света Хелена, које је познато по пећини. Друге веће пећине су у клисури Казан и носе називе Поникова и Ветерана. Румунска обала је дужа јер је разуђенија. Источнији део има много мањих и већих залива који су тектонски предиспонирани и флувијално обликовани, не само од стране Дунава него и радом његових већих и мањих левих притока. Долине које су по странама Ђ. к. изградиле притоке Дунава стрмих су вертикалних страна, са долинским дном чија ширина зависи од геолошке грађе.

Пре формирања Ђердапског језера укупан пад Дунава је на подручју Ђ. к. био до 30 м. Дунав је достизао брзину од 3 до 6 м/с. Просечан протицај је износио 5.800--6.000 м/с. Дубина језера у клисури Госпођин вир је највећа. Пре изградње бране овде је достизала 82 м. Веће притоке Дунава у Ђ. к. са српске стране, гледано од запада ка истоку, јесу: Брњичка, Добранска река, Медовница, Кожица, Песача, Бољетинска река, Таушанска река, Поречка река, Голубињска река, Кашајна и Косовица. На румунским обалама налазе се ушћа, гледано за запада ка истоку: река Либораџеа, Горнеа, Оравица, Маре, Сирина, Полешева, Стрелина, Повалина, Тисовица, Речика, Плавишевица, Молирол, потока Мраконија, Мала, Ешелница, река Черне, Бабне и Водице и потока Слатиникулур и Зидострица. Пошто ширина непосредног слива Дунава не износи више од 10 км, његове притоке су кратке и имају велике уздужне падове. Због карактеристичне геолошке грађе, већина воденог талога не отиче површински, него се инфилтрира, односно понире. У клисури се неретко срећу акумулације различитих димензија, као што је на пример једна лоцирана западно од насеља Берзаска, код напуштене Козле пред улазак у Казан. Угарска техничка комисија је 1889--1900. уредила ђердапски део. У речном кориту ископано је седам канала укупне дужине 16,9 км. Изградња Сипског канала (1890--1896) представља први већи рад на побољшању пловности. То је био бочни канал изграђен уз српску обалу Дунава у Ђ. к. која је све до краја XIX в. била позната по опасним подводним стенама и брзацима који су знатно отежавали и успоравали пловидбу реком. Сипски канал је од речног корита био одвојен северним насипом, док је јужни био саставни део десне обале узводно од села Сип. Био је дуг 2.133 м, широк 73 м, дубине до 3,9 м. Он није био једини у ђердапском делу Дунава, али је био најзначајнији. Код Сипа је накнадно уведена допунска вуча пловила прво помоћу снажних бродова тегљача, а касније и локомотива. Иако је Дунав у овом делу био широк 1.000 м, ове мере и поред свих напора и знатних инвестиција нису могле значајније изменити основне карактеристике пловног пута -- брзина тока до 5 м/с, честе прекиде пловидбе као и честе хаварије пловила. Због брзе матице, која је на северозападном делу достизала 5 м/с, односно 18 км/х (за 40% већа од пројектоване брзине), при узводној пловидби морала је да се уведе и помоћна вуча. Зато је тадашњи администратор ђердапског дела Угарска у бродоградилишту „Данубиус Сенисен--Хартман" изградила реморкер -- тегљач „Васкапу" („Гвоздена врата"), који је у коришћење пуштен 1899. „Васкапу" се кретао навијањем челичног кабла (дужине 2 км и пречника 33,5 мм), положеног на дно реке, који су окретале две парне машине. За пловидбу Дунавом коришћена је сигнализација постављења у тзв. сигналним (балон) станицама. Систем од шест сигналних станица на обе обале Дунава је служио као јединствени семафор на Дунаву. Подигнут или спуштен балон био је знак капетанима да слободно прођу или сачекају мимоилажење са бродом из супротног смера. Сви проблеми радикално су решени изградњом ђердапске бране и бродских преводница. У балон станици Пена данас се налази уметнички атеље. Некадашња балон станица Варница је претворена у улазну туристичку рецепцију и информативни центар региона. Сигнална станица Мраконија између Малог и Великог Казана претворена је у православну капелу. Дакле, ове станице данас имају улогу споменичког инфраструктурног наслеђа.

Простор Ђердапа је заштићен формирањем националног парка 14. VI 1974. Првим степеном заштите обухваћено је 8,83% тј. 56,3 км² територије парка, другим степеном 21,03% тј. 134,2 км², а трећим степеном 70,14% тј. 447,5 км². У Националном парку постоје девет природних резервата првог степена заштите и пејзажи са специјалним природним карактеристикама, а то су: Голубачки град, Бојана (27 ха аутохтоне шуме ораха), Татарски вис, Босман-Соколовац (281 ха самониклог јоргована и кестења) у Љупковској котлини, Шомрда (14 ха реликтних четинара), Цигански поток (18 ха орахове шуме), Чока Њалта (668 м) са Песачом (354 ха самониклог јоргована и кестења), Лепенски Вир (21 ха археолошког локалитета), Гребен кањона реке Бољетин у клисури Госпођин вир (100 ха карактеристичног крашког микрорељефа), Велики и Мали Штрбац у клисури Казан (899 ха под шумама које скривају стрме крашке нагибе).

Од привредних објеката у Голубачкој клисури налазе се каменолом и шљункара. Шљункара постоји и код Свињице, у Доњомилановачкој котлини. У Љупковској котлини се налази сервис за бродове и простор предвиђен за камповање („Тома" у Брњици и камп „Зидинац" источније од Добре). На српској страни смештајни капацитети су малобројнији -- хотели „Голубачки град" и „Лепенски Вир". Туристичко насеље у Караташу настало је преуређењем радничког насеља из времена изградње хидроенергетског система „Ђердап". Код Старе Орешковице лоцирана је ћумурана. У Доњем Милановцу је уређен приобални простор за пловидбу већих бродова, туристичку наутику и спортску рекреацију. На румунским обалама, код Мраконије, Дубове, Еселнице и Оршаве налази се велик број викендица, али има и приватних хотела. Од Оршаве полази железница клисуром на исток.

Тамара Лукић

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Цвијић, Геоморфологија, II, Бг 1926; A. Codarcea, „Vues nouvelles sur la tectonique du Banat Meridional et du Plateau de Mehedinti", Anuarulul Institutul geologic Romanei, 1940, 20; Д. Дукић, „Климатске карактеристике Ђердапског подручја", ЗРГИ ПМФ, 1968, 15; С. Радовановић, „Претходни извештај о великом шаријажу у североисточној Србији", А. Грубић, „Неколико интересантних профила у теренима између Кладова и Поречке реке", Записници Српског геолошког друштва за 1970, Бг 1972; Р. Лазаревић, Б. Кирбус, „Рељеф Националног парка", Т. Ракићевић, „Особености микроклиме Ђердапа", у: Национални парк Ђердап -- памтивек природе и човека, Бг 1996; A. Grubić, I. Đoković, M. Marović, „Tectonic of Yugoslav South Carpathiens in Danube Gorge", у: Geology of Đerdap area, Bg--Bucharest 1997; S. Stankovic, „The Djerdap National Park -- The Polyfunctional Center of the Danube Basin", Geographica Pannonica, 2002, 6; Д. Лукић, Ђердапска клисура, Бг 2005; S. Stanic, „Anthropogenic Heritage of National Park Đerdap -- as an Important Part of Tourism Development Strategy in Serbia", у: Danube Strategy -- Strategic Significance for Serbia, Bg 2012; A. Grubić, „Sketch of the Đerdaps area geology", у: Зборник радова 16. конгреса геолога Србије, Доњи Милановац 2014.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)