ЂУРАЂ, СВЕТИ

ЂУРАЂ, СВЕТИ, манастир на реци Брзава у румунском делу Баната, познат у српској литератури и као Сен Ђурађ. Постанак манастира предање везује за царицу Ирину (780--802) и сина Константина (780--797). Натпис на једној плочици нађеној у олтару саопштава да га је 1485. саградио деспот Јован Бранковић. Записи на књигама потврђују његово постојање у XVII в., када га посећују монаси из Пећи и скупљају милостињу. Пљачкали су га Турци, али је највише страдао у аустро-турском рату 1737. Нове конаке добио је 1766. прилогом Викентија Јовановића Видака, у време када је био темишварски епископ. Убрзо му је одузето имање од 1.500 катастарских јутара. Када је царица Марија Терезија укинула манастир Партош, његови монаси долазе у Ђ. са делом манастирских драгоцености. Првобитни храм био је омањи објекат са крстообразном основом, зидан од печене цигле. Садашњи храм зидан је 1793--1794. о чему обавештава плоча са натписом. Једнобродна грађевина са шестостраном куполом над солејом и звоником на западној страни изграђена је у барокном стилу. Живопис је 1799. урадио Павле Ђурђевић са синовима Савом и Влајком и унуком Будишом. Тај живопис је 1928. накнадно пресликан па је изгубио доста од првобитне оригиналности. Истичу се циклуси Христових страдања и храмовног патрона Св. Ђорђа, те портрети српских светаца. Иконостас, певнице и епископски трон резбарио је 1799. Аврам Манојловић, а 45 икона осликао је Јован Исаиловић Старији 1804. уз помоћ Григорија Јездимировића. У парапету је сцена мучења Св. Ђорђа. На Богородичином трону је копија иконе Богородице Бездинске, а у владичанском трону икона Господа Христа са крстом на рамену. На певницама су приказани свеци који су се бавили писањем и компоновањем богослужбених текстова. Храм је 1748. добио 13 целивајућих икона које су урадили иконописци из Јужне Србије (Македоније) или Грчке, које су платили јеромонах Теодосије (11) и Павле Теодоровић (2). Манастир је опустео 1950, да би тек 1989. био обновљен. Највећи део богослужбених и других драгоцености пренет је у владичански двор у Вршцу, а део са књигама остао је у манастиру.

ЛИТЕРАТУРА: И. Зеремски, Српски манастири у Банату, њихов постанак, прошлост, одношај према Румунима, Ср. Карловци 1907; В. Матић, С. Ђорђевић, „Манастир Светог Ђурђа", ЗЛУМС, 1970, 6; В. Поповић, Српски споменици у Румунији, Суб. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)