ЂИКИЋ, Осман

ЂИКИЋ, Осман, пјесник, публициста, национални радник (Мостар, 7. I 1879 -- Мостар, 30. III 1912). У Мостару је завршио руждију и неколико разреда гимназије из које је 1898, заједно са неколицином другова, у петом разреду избачен због учешћа у дочеку мостарских првака који су у Бечу цару предавали меморандум о вјерској и црквеној аутономији. Пошто му је ускраћено право на даље школовање, наредне године одлази у Београд, а потом у Цариград, гдје 1899. похађа познату „Султанију" -- гимназију интернатског типа. Идуће године враћа се у Београд, а потом одлази у Беч, гдје је завршио школовање на Трговачкој академији (1900--1903). Послије тога 1904. као чиновник је службовао у банкама и штедионицама у Београду, Бечу, Брчком, те у Бијељини, Сарајеву и Мостару. Политичку активност наставља публицистичким радом: са пјесником Омер-бегом Сулејманбеговићем у Сарајеву покреће 1906. опозиционо муслиманско гласило Босанско-херцеговачки гласник, а у Мостару од 1907. са Смаилагом Ћемаловићем издаје лист Мусават (Једнакост), орган опозиционе Муслиманаске народне организације с којим од краја 1909. прелази у Сарајево. Ту је изабран за главног секретара муслиманског друштва Гајрет и преузео уређивање истоименог гласила тога друштва. Након што Муслиманска народна организација мијења опозициони став, напушта Мусават, са истомишљеницима оснива Муслиманску странку и покреће лист Самоуправа (1910).

Књижевно је поникао у мостарском књижевном кругу (часопис Зора, А. Шантић, В. Ћоровић, Ј. Дучић), а касније је лијепо био примљен и у београдским књижевним круговима. Ђ. узори су српски пјесници старога кова (Б. Радичевић, Ђ. Јакшић, Змај, Ј. и Д. Илић, а одјеке Војислављеве поезије преузимао је преко Шантића и Дучића). Писао је првенствено патриотску, дидактичку и љубавну поезију, те драмске текстове, углавном за потребе муслиманских дилетантских позоришних дружина (Златија, 1906), као и комаде с пјевањем (Алмаса, Расемин севдах, Мошћаницо водо племенита, Од како је Бањалука постала, Џафербегов јемин, Иза мушебака итд.). У патриотским пјесмама евоцира своје српско поријекло и велича српску славу и јунаштво, у поезији дидактичког карактера даје поуке о животу муслиманској младежи, а у љубавној поезији, као најбољем дијелу свога пјесничког опуса, подражава форму и осјећања севдалинке. Књижевно-културна и политичка активност Ђ. препознатљива је првенствено по српском националном опредјељењу и опозиционом односу према аустроугарским властима. Tиме се може објаснити чињеница да велика пажња која му је посвећивана није била у сразмери с објективним значајем његовог скромног књижевног дјела.

ДЈЕЛА: пјесме: и О.-б. Сулејманпашић, А. С. Карабеговић, Побратимство, Бг 1900; Муслиманској младежи, Дубр. 1902; Ашиклије, Мостар 1903; Сабрана дјела. Пјесме и драме, прир. и поговор написао Ј. Лешић, Сар. 1971.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, „Осман Ђикић", Босанска вила, 1912, XXVII, 7; П. Кочић, „Осман Ђикић", Отаџбина, 1912, 11, 70; Споменица Османа Ђикића, Мостар 1927; С. Тутњевић, Мостарски књижевни круг, Бг 2001.

С. Тутњевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)