ЂАКОВИЦА

ЂАКОВИЦА, град и центар општине, на југозападном ободу Метохијске котлине, изграђен северно од корита реке Ереник (средњовековног Рибника, десне притоке Белог Дрима), код ушћа њених притока Крене и Лукавца. Кроз град пролази магистрални пут Пећ--Призрен, који води југозападном периферијом котлине. Ђ. је локални гравитациони центар. Ово је старо насеље, а у XVII в. село је прерасло у град с именом Јаково. Формирана је чаршија са текијама и џамијама. Између два светска рата овде је било око 400 занатских радњи, а 1921. град је имао 14.293 становника, од којих су 82,4% били Арнаути, а 15,2% Срби или Хрвати. После II светског рата почео је развој индустрије и трансформација Ђ. у савремени град. Изграђене су фабрике текстилне, машинске, прехрамбене индустрије и индустрије грађевинског материјала. Развијани су трговина, саобраћај и друге градске функције. Општина има површину од 586 км^2^, у њој је 83 насеља, а 1991. пописано је 115.097 становника, од којих 92,9% Албанаца, 1,5% Срба и 1,3% Црногораца. Исте године у граду је пописано 7.229 становника, од којих су 22,2% били Срби, 15,8% Црногорци и 9,8% Албанци, али нису сви пописани. Ђ. има пет основних, три средње школе (гимназија, економска, техничка), дом културе и дом здравља. Овде су све установе општинске администрације. После избијања грађанског рата 1999. протерано је српско и црногорско становништво, а две српске цркве су порушене.

Д. Р. Гатарић

О зачецима Ђ. као насељеног места, постоје подељена мишљења, с упориштем у етимолошком тумачењу назива или у народној традицији. У средњем веку била је значајан трговачки центар, којим је управљао вазал обласног господара Вука Бранковића војвода Јаков, по којем је, изгледа, и добила име. Према лингвистичком тумачењу, име потиче од старосрпске речи д(и)јак. У народној традицији с краја ХIX в. о постанку Ђ. постојала су три предања. Према првом, назив потиче од „ђака", јер је ту била школа коју су издржавали српски средњовековни владари. Друго предање наводи да је на месту данашње Ђ., која се налазила на путу Призрен--Скадар, извесни Јаков саградио механу, те је по њему добила име. Треће каже да је утемељивач био Хадум Сулејман-ефендија, познат под именом Хадум-ага, ктитор прве ђаковичке џамије, подигнуте током последње деценије XVI в. У писаним изворима из XIV и XV в. спомиње се као сеоско насеље са функцијом центра пијачне трговине, па је, као таква, регистрована и у османлијском пореском дефтеру Скадарског санџака из 1485. са 67 домаћинстава, од којих су вероватно само два била арбанашког порекла. Као насеље градског карактера почела се развијати у XVI в., када се, по документу из 1574, као њени господари наводе Арнаути Јеласупашићи, који су над српским живљем спроводили велики зулум, погубивши у њеној околини око 2.000 хришћана. Из XVI в. потичу црква Успења Богородице, метох манастира Високи Дечани (обновљен 1823) и Хадум џамија. Ђ. је временом постала главно привредно средиште околних географских целина: Подриме, Хаса, области Река и ђаковачке Малесије. До почетка XVII в. арбанашки етнички елеменат је у вароши постао доминантан.

Један од најранијих описа Ђ. представља извештај папског изасланика фра Б. Палацуола који је 1637. записао да у вароши постоји пет стотина кућа, али само 20 кршћанских, док су остало све Турци и шизматици, али да изнад Ђ. живе Срби, да су села српска и да ту постоје само три римокатоличке куће. Неколико година касније, 1641, надбискуп барски и примас српски Ђорђе Бјанки, забележио је приликом визитације Србије да Ђ. броји 250 мухамеданских, 26 римокатоличких (са 105 чељади) и 16 православних кућа. Папски изасланик Стефан Гаспари, у извештају из 1671. оквалификовао ју је пак као „једну од главних вароши Србије". Током Великог бечког рата (1683−1699) одреди генерала Пиколоминија заузели су и Ђ., али је одступање аустријских трупа почетком 1690, покренуло на сеобу ка северу велике масе српског становништва како из града тако и из његове околине.

Почетком XIX в. Ђ. је израсла у значајан трговачки и занатлијски центар, познат по свиларству и изради предмета од сребра. Ђаковчани су били познати и као кожари, терзије, гајтанџије, произвођачи сахтијана и дувана, те вешти трговци који су пословали широм Балканског полуострва. Према подацима из харачких спискова из 1838. у Ђ. је живело 21.050 становника, од чега 18.000 муслимана, 2.600 православних, 450 католика и нешто мало Цинцара и Цигана. У граду је постојало 1.900 кућа и око 650 дућана. Салнама Призренског вилајета из 1874. наводи да је Ђ. у то време по броју трговинских радњи надмашивала Призрен и Пећ. Имала је 16 великих и две мање џамије, осам текија, две цркве, два хана, осам магацина, 959 дућана и војничку касарну.

Током Првог балканског рата српска и црногорска војска су 22. X 1912. истовремено ослободиле Ђ., која је тада имала око 2.000 домаћинстава, од чега 116 српских и 24 католичка. Према попису становништва, који су у лето 1913. извршиле српске војне власти, у њој је живело 14.500 становника. Ђ. jе разграничењем Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе 1913. ушла у састав црногорске државе. Током I светског рата окупирале су је аустроугарске трупе, а након 1. XII 1918. постала је, као седиште среза ђаковичког, део територије Краљевине СХС. Поделом југословенске државне територије на бановине 1929. најпре је ушла у састав Вардарске, а од 1931. Зетске бановине. Према попису становништва из 1931, имала је 13.772 становника и била најмногољудније градско насеље Зетске бановине.

Након Априлског рата 1941. прикључена је тзв. Великој Албанији, формираној под патронатом фашистичке Италије, да би је после капитулације Италије, септембра 1943, запоселе немачке јединице, помогнуте од арбанашких квислиншких оружаних формација. Припадници 4. косовско-метохијске Народно-ослободилачке ударне бригаде ослободили су Ђ. 9. XI 1944.

После II светског рата Ђ. бележи убрзани развој. Подигнуто је неколико индустријских погона -- текстилни комбинат „Емин Дураку", конфекција и трикотажа „Напредак", фабрика поцинкованог и емајлираног посуђа „Будућност"; отворена је Виша педагошка школа, подигнута је модерна болница са домом здравља итд. Пример страдања и сатирања српства у Ђ. представља Саборна црква Свете тројице, грађена у периоду од 1936. до 1940. као спомен-костурница у чијој би крипти било похрањено 400 ковчежића са костима изгинулих, побијених и умрлих бораца српске и црногорске војске у ратовима 1912−1918. Априлски рат и окупација Краљевине Југославије 1941. прекинули су радове на њеном завршетку, да би је након рата, на дан Светог Саве 1949, комунистичке власти минирале, на тој локацији подигле спомен-парк, а од цигала направиле први јавни тоалет у граду. Грађење новог храма започето је 1994, а завршено 1999. Међутим, по окончању агресије НАТО алијансе на СРЈ јуна 1999. и протеривања српског, црногорског и осталог неалбанског становништва од стране албанских сепаратиста, новоподигнути храм је у ноћи 24−25. јуна експлозивом дигнут у ваздух. Његови остаци коначно су уништени 17. III 2004.

В. Виријевић

ЛИТЕРАТУРА: С. Гопчевић, Стара Србија и Македонија, Бг 1890; Ј. Дедијер, Нова Србија, Бг 1913; Kосово некад и сад -- Kosova, dikur i sot, Бг 1973; Б. Храбак, „Католичко становништво у Србији 1460−1700", Наша прошлост, 2, Кв 1987; Косово и Метохија у српској историји, Бг 1989; М. Велимировић, Васојевићи и Метохија, Андријевица--Пг 2001; В. Виријевић, „Ђаковица -- живи сведок пропасти српства", Баштина, 2001, 31; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)