ЂУРИЋ, Михаило

ЂУРИЋ, Михаило, филозоф, правник, универзитетски професор (Шабац, 22. VIII 1925 -- Београд, 25. XI 2011). Отац Стеван, један од 1.300 каплара, био је правник, а мајка Милица учитељица. Први разред основне школе завршио је у Битољу, други у Штипу, трећи и четврти у Косовској Митровици. Нижу гимназију завршио је у Скопљу 1940, а вишу гимназију у Шапцу 1944. Током рата сарађивао је са припадницима НОП-а и од краја 1943. учествовао је у акцијама скојеваца. Правни факултет завршио је у Београду 1949, где је 1954. и докторирао (Идеја природног права код грчких софиста, Бг 1958). Упоредо је приватно узимао часове филозофије код доцента Филозофског факултета Кајице Миланова, а потом је наставио да студира филозофију као аутодидакт и слушао је предавања из класичних језика на ФФ. Тиме је избегао фазу стаљинистичког дијалектичког материјализма кроз коју су непосредно после рата прошли сви студенти филозофије. После одслужења војног рока (1949/50), радио је као млађи правни референт у Министарству трговине и снабдевања, а од 1951. као приправник у Савету за промет робом. Од 1954. асистент је на ПФ у Београду за предмет Теорија државе и права, где 1957. постаје и доцент за предмет Историја политичких и правних теорија (Историја политичких теорија I--II, Бг 1966--1967; Историја политичке филозофије, Бг 1971), а потом ванредни (1964) и редовни професор (1969). На истом факултету предавао је и Методологију друштвених наука (Проблеми социолошког метода, Бг 1962) и Социологију (Социологија Макса Вебера, Зг 1964). Због јавне критике уставних амандмана 1971, осуђен је 1973. на девет месеци затвора, па је изгубио радно место на факултету. После изласка из затвора, радио је као научни саветник у Институту друштвених наука у Београду (1974--1990), да би се тек 1990. вратио на ПФ, где је 1991. пензионисан.

Са филозофијом се сусрео најпре као гимназијалац, читањем Шекспира, Гетеа и Достојевског, а потом као скојевац читањем популарне марксистичке литературе. Било му је несхватљиво да је нова власт 1945, без суђења, као народног непријатеља стрељала једног шабачког помагача партизанског покрета, због чега је запао у животну кризу и напустио СКОЈ и комунистички покрет уопште, те прихватио филозофију као животни позив. Веровао је да је филозофија најпозванија да теоријски осмисли стварни живот. Током периода свог самоуког „продуженог школовања" пролазио је различите фазе: најпре је био кантовац, потом је захваћен метафизичком перспективом грчке филозофије, а у другој половини 50-их аналитичком филозофијом, верујући да је она једно од водећих усмерења савремене мисли, мада никад није постао њен следбеник. Крајем 50-их поверовао је да је друштвена наука позванија од филозофије да одговори на његово полазно питање о теоријском разумевању стварног живота. Од почетка своје списатељске делатности (1951) објављивао је углавном филозофске радове. Поред брошура за Раднички универзитет (Филозофија старих Грка, Бг 1955; Филозофија епохе ренесансе, Бг 1956), штампао је студије из античке (Из Историје античке филозофије, Бг 1996) и модерне мисли (Из историје модерне филозофије, Бг 1997), а први је 1956. од наших послератних филозофа почео да публикује радове у угледним иностраним часописима (Archiv für Rechts- und Sozialphilosophie; Österreichische Zeitschrift für öffentliches Recht) и нашу тадашњу филозофију изводи на међународну сцену. Проучавање списа социолога Макса Вебера и сарадња са праксис филозофима средином 60-их помажу му да увиди ограничења науке: наука налази узроке међу догађајима, али не захвата целину времена. И даље задржава грчку метафизичку оптику да иза стално променљивих ствари стоје вечне истине, за које верује да важе и за наше време (Хуманизам као политички идеал, Бг 1968). Jош увек је филозофија за њега метафизика (Стихија савремености, Бг 1972). Преокрет у његовом филозофирању десио се у декади 1975--1985, коју је сматрао својим најплоднијим и најважнијим периодом рада у филозофији, када је као гостујући професор предавао на универзитетима у Аустрији и Немачкој (Беч, 1975/76; Западни Берлин, 1977/78; Аугсбург, 1982), а повремено и на другим. Тада почиње да објављује и књиге на немачком (Mythos, Wissenschaft, Ideologie, Amsterdam 1979). Поновним читањем Маркса и темељним студирањем Ничеа и Хајдегера, напушта уверење да је филозофија метафизика и доводи у везу Марксово схватање револуције, нихилизам и метафизику (Утопија измене света, Бг 1979); следи Хајдегеров упут да је нихилизам скривена суштина метафизике и уочава да би се Марксов појам револуције могао разумети као довршење нихилизма и почетак нове историјске епохе. Превладавање нихилизма подразумевало је превладавање метафизике. Филозофија се показује као временита, епохална: нема вечних питања ни вечних одговора који би важили за све епохе, свако време има своју филозофију. Живимо у времену у којем се изгубио крајњи, трансцендентни смисао, а метафизика не може бити филозофија нашег времена. У периоду 1981--1991. био је директор редовних годишњих курсева о Ничеовој филозофији у Међународном центру за последипломске студије у Дубровнику, са Јозефом Симоном као кодиректором, са којим приређује четири зборника радова о Ничеу штампаних у Вирцбургу (Zur Aktualität Nietzsches, 1984; Kunst und Wissenschaft bei Nietzsche, 1986; Nietzsches Begriff der Philosophie, 1990; Nietzsche und Hegel, 1992). У свету је стекао име као истакнути стручњак за Ничеову филозофију, а настојао је да развије и осветли револуционарни смисао Ничеовог односа према метафизичкој традицији, да мисаоно саучествује у „Ничеовом покушају превладавања метафизике", разрачунавајући се с Хајдегеровим тумачењем (Ниче и метафизика, Бг 1984). Наставак критичког расправљања с Ничеовом превратничком замисли „филозофије будућности" и Хајдегеровим тумачењем Ничеа изнео је у књизи Путеви ка Ничеу (Бг 1992) чији је поднаслов „Прилози филозофије будућности". Држао је да је филозофија грчки изум, да је она ствар Запада, док се мисаоне традиције Истока можда могу назвати мудрошћу, али не и љубављу према мудрости, не и филозофијом (О потреби филозофије данас, Н. Сад 1999). Мада грчки образац мишљења не може бити обавезујући у наше време, Грци и даље остају незаобилазни и подстицајни саговорници у трагању за новим путевима мишљења. Један од подстицаја налази у Аристотеловом наговештају да би практичка филозофија могла преузети улогу прве филозофије (Крхко људско добро, Бг 2002; библиографија).

У периоду 1985--1997. био је председник Научног већа Института за филозофију ФФ у Београду. Покренуо је 1988. и до 1997. био главни уредник часописа Филозофски годишњак, где су објављиване и рецензије радова насталих у оквиру Института (Савремена српска филозофија, Бг 1997). Критички је размотрио Принципе метафизике Бранислава Петронијевића (Филозофија у дијаспори, Н. Сад 1989). У приступној академској беседи 2001. указао је на пораз „идеје европског света живота" као и дубље разлоге великог страдања нашег народа у најскорије време (Порекло и будућност Европе, Бг 2001). Од 1994. био је дописни, а од 2000. редовни члан САНУ. Од 1995. био је члан Европске академије наука и уметности у Салцбургу. Поводом његовог 60. рођендана Ј. Симон је приредио свечани зборник радова у две књиге (Nietzsche und die philosophische Tradition, Würzburg 1985). За 70. рођендан Данило Баста, Младен Козомара и Слободан Жуњић приредили су међународни зборник (Криза и перспективе филозофије, Бг 1995), а за 80. рођендан Д. Баста и Часлав Копривица приредили су међународни свечаник (Мишљење у вртлогу нашег времена, Бг 2005). На годишњицу упокојења Д. Баста такође је приредио зборник радова (Чувар достојанства филозофије, Бг 2012). Од 2016. одржава се манифестација „Дан Михаила Ђурића" у Шапцу, где се поред филозофских предавања воде и разговори њему у част (тематски број часописа КОД 21, 2016, 5 (прир. Јовица Тркуља), посвећен Ђ.). За филозофски рад добио је више домаћих и страних признања: Октобарску награду Београда (1990), награду „Лаза Костић" (2000), награду за Књигу године коју додељује Други програм Радио-Београда (2000), Медаљу и повељу „Стефан Првовенчани" (2002) и награду из Фонда „Луиђи Тартуфари" коју додељује Национална академија наука Републике Италије (Academia Nazionale dei Lincei) (2009).

ДЕЛА: Изазов нихилизма, Бг 1986; Искуство разлике, Бг 1994; Изабрана дела, I--X, Бг 1996--1997; Србија и Европа, Бг 2003; Сведочења и тумачења, Бг 2005; Сабрана дела, 1--12, Бг 2009.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Мухић, „Социологија Макса Вебера", Преглед, 1965, 5--6; М. Ковачевић, „Михаило Ђурић, Хуманизам као политички идеал", Филозофија, 1969, 2; И. Вујачић, „Михаило Ђурић, Утопија измене света -- револуција, нихилизам, анархизам", Гледишта, 1981, 7--8; С. Жуњић, „Ниче и нови почетак мишљења", Theoria, 1985, 1--2; М. Зуровац, „Михаило Ђурић, Филозофија у дијаспори", ФГ, 1989, 2; С. Жуњић, „Михаило Ђурић, Путеви ка Ничеу"; ФГ, 1992, 5; З. Кучинар, „Нихилистичко отрежњење филозофије", Наше стварање, 1998, 1--2; „Филозофија између Истока и Запада", ЗМСКС, 2000, 2; Ч. Д. Копривица, „Порекло и будућност Европе", ЗМСДН, 2003, 114--115; Ј. Тркуља (прир.), Злочин над мишљењем, Бг 2005; Ј. Аранђеловић, „Опус Михаила Ђурића", у: 7. филозофска школа „Felix Romuliana", Бг--За 2006; Д. Н. Баста, Пруст и виолина у Забели, Бг 2016.

Илија Марић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)