ЂУРИЋ, Драгутин Драгиша

ЂУРИЋ, Драгутин Драгиша, филозоф, политичар, универзитетски професор (Ужице, 1871 -- околина Вишеграда, 15. IV 1941). Основну школу и гимназију завршио је у Ужицу, а Природноматематички одсек Филозофског факултета Велике школе у Београду завршио 1893. Почео је да предаје у гимназији у Ужицу, али је као социјалиста 1895. протеран с братом Здравком у Аустрију, где у Бечу наставља студије. Потом одлази у Русију, где у Петрограду студира на Правном факултету. Због рада у револуционарним студентским организацијама бива протеран и 1896. одлази у Лајпциг где студира филозофију, одбранивши код Хајнцеа докторску тезу Die Erkenntnistheorie des Ernst Laas. Eine Darstellung des Correlativismus (Leipzig 1902). По политичком уверењу био је социјалдемократа и један је од руководилаца Српске социјалдемократске партије. Издавао је лист Социјалист (1910). У периоду 1904--1905. уређивао је лист за друштвени живот и науку Живот. После I светског рата приступио је Социјалистичкој партији Југославије. Као резервни артиљеријски официр учествовао је у оба светска рата. На Дрини је 1915. рањен, пренет у Италију и Француску, где је лечен. Као резервни артиљеријски потпуковник, погинуо је 1941. у Aприлском рату с Немцима. Изабран је 1904. за доцента на ФФ Велике школе, где је предавао Историју филозофије (Историја филозофије I: Стара грчка философија до Сократа, Бг 1936) и Етику (Општа етика, Бг 1937). За ванредног професора изабран је 1919, а за редовног 1922. Написао је и прву методологију историје филозофије код нас (Философија историје философије мерена гносеолошким субјектом и гносеолошким објектом, Бг 1925). Његова позитивистичка филозофска позиција може се описати као генетички натурализам, настао под утицајем Спенсеровог еволуционизма, Хекеловог позитивизма и Ласовог корелативизма. Натурализацијом „свих социјално идеолошких феномена" и успостављањем „каузално-генетичких односа" у читавој природи настоји да повеже историјски материјализам с материјализмом природних наука („Проблеми марксизма", Живот, 1903, 1--2). Корелативизам, као сливање гносеолошке релације субјекта и објекта у свесно јединство опажања, допуњава научно утврдивим елементима сазнања. Држи да све каузално-генетички еволуира из материје. Из неорганске материје спонтано се развијају (Хекелова generatio spontanea) и органски живот и људско друштво и култура и филозофија. Посебне науке истражују каузално-генетичке процесе и утврђују законе у појединим областима природе. Филозофија на основу позитивних знања посебних наука синтетички утврђује целокупну законитост природе и тиме постаје општа наука о природи. Природа се стално развија па филозофија не може доћи до потпуно довршеног система знања. Метафизику и религију критикује као антропоморфне дисциплине које се не темеље на природи. И етички феномен је природни, повезан с одржањем заједнице у њеној борби за опстанак. Друштво стално напредује, што се огледа у класној борби и замени старих идеала новим. Човек еволуира ка вишој органској врсти -- натчовеку (Ниче). У оквиру етике говори и о зооетици и фитоетици. На ФФ у Загребу теолог и филозоф Воислав Миоч је 1932. одбранио докторску дисертацију о Ђ. теорији сазнања (Теорија спознаје дра Драгише М. Ђурића, Шабац 1933).

ДЕЛА: Проблем субјекта и објекта, Бг 1912; Философија феномена сад мерена гносеолошким субјектом и гносеолошким објектом, Бг 1925; Праизвор философије мерен гносеолошким субјектом и гносеолошким објектом, Бг 1928.

ИЗВОР: Извештај Декану Философског факултета, г. Ђоки Станојевићу, Бг 1914.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Лоренц, „Проблем субјекта и објекта. Др Драгиша М. Ђурић", Наставник, 1912, 5--6; М. Н. Ђурић, „Философско гледиште Драгише М. Ђурића", Воља, 1928, 1, 6; Ф. Медић, „Праизвор философије мерен гносеолошким субјектом и објектом", Мисао, 1928, 26, 3--4; Д. Недељковић, „Проблем узрочности у савременој философији и његово ново синтетичко решење код дра Драгише Ђурића", Јужни преглед, 1928, 8; А. Стојковић, Развитак философије у Срба 1804--1944, Бг 1972; Д. Јеремић, О филозофији код Срба, Бг 1997; С. Жуњић, Историја српске филозофије, Бг 2009.

Илија Марић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)