ЂЕРМАНОВИЋ, Живорад Живота

ЂЕРМАНОВИЋ, Живорад Живота, правник, политичар (Ваљево, 1. II 1897 -- Београд, 28. IV 1982). По избијању I светског рата радио је добровољно као болничар, прележао пегави тифус, а затим се 1915. са српском војском повукао на Крф. Прешао у Француску 1916, где је матурирао у Жозијеу 1917, а затим као стипендиста француске владе завршио студије права у Паризу 1921. По повратку у земљу 1922. запослио се као писар у Државном савету у Београду. Прикључио се Групи за социјалну и културну акцију Драгољуба Јовановића, са којом је касније ступио у Савез земљорадника. Био је један од оснивача, а касније секретар и председник Омладинског клуба интелектуалног рада (основан 1924, забрањен 1934). Након положеног адвокатског испита, отворио у Ваљеву адвокатску канцеларију 1927. Био је члан Главног одбора Савеза земљорадника, а у име Ваљевске трговачке омладине руководио је привредно-културним листом Глас Ваљева (1934--1936). Један је од предводника сарадње левих земљорадника са комунистима на простору западне Србије, а више пута бранио комунисте пред Судом за заштиту државе. Настојао је да спречи расцеп у Савезу земљорадника до којег је дошло 1940, када се прикључио Д. Јовановићу у Народној сељачкој странци. Мобилисан је 1941. као резервни капетан прве класе, а капитулација га је затекла на југословенско-бугарској граници. Колаборационистичке власти су га 1942. изабрале за одборника ваљевске општине. Током окупације је сарађивао са комунистичким покретом отпора, па је хапшен у неколико наврата. У логору на Бањици био је од марта до маја 1944. У име грађана Ваљева поздравио је јединице НОВЈ које су ослободиле град (18. септембра). За председника Привременог окружног НОО Ваљева постављен је септембра 1944, а новембра исте године изабран је за посланика АСНОС-а, члана његовог Председништва и повереникa за исхрану при Председништву. Током 1944. и 1945. био је председник преког Војног суда у Ваљеву. На Великој народноослободилачкој скупштини Србије осудио је држање Д. Јовановића током рата. Кооптиран је у састав АВНОЈ-а на трећем заседању, а новембра 1945. изабран је за посланика Уставотворне скупштине ФНРЈ као представник града Ваљева и срезова Ваљевског и Подгорског. Био је члан Верификационог и Законодавног одбора Скупштине, посланик Уставотворне скупштине НР Србије и члан њеног Законодавног одбора. За посланика Народне скупштине ФНРЈ биран је у два сазива до 1953, а за посланика Народне скупштине НР Србије све до 1963, обављајући дужности председника Комисије за тумачење закона и Одбора за организацију власти и управе. У Народној влади Благоја Нешковића био је министар за социјалну политику (април 1945 -- април 1947), а затим потпредседник владе до краја мандата (септембра 1948). На месту потпредседника владе и председника Комитета за законодавство и организацију народне власти налазио се и у Народној влади Србије коју је формирао Петар Стамболић (септембар 1948 -- јануар 1950). Био је изванредни и опуномоћени посланик ФНРЈ у Берну (1950--1954). Након одласка у пензију 1963. активност је наставио у оквиру ССРН-а за Србију и Југославију. Био је члан Савета СР Србије, члан савета Медицинског и Правног факултета, Адвокатске коморе града Београда, члан управе Републичког удружења правника и председник Удружења правника Општине Стари град. Носилац је Ордена Републике са златним венцем.

ИЗВОР: Б. Петрановић, М. Зечевић (прир.), Југословенски федерализам. Идеје и стварност, II, Бг 1987.

ЛИТЕРАТУРА: П. Милосављевић, „Српски ђачки батаљон у Жозијеу (Доњи Алпи) 1916--1917", ИГ, 1964, 4; С. Нешовић, „Прва народна влада федералне Србије", ЗМСИ, 1987, 35; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1945, Бг 1992; Н. Јовановић, Земљорадничка левица у Србији 1927--1939. године, Бг 1994; Биографски лексикон ваљевског краја, I/5, Ва 1998; Н. Јовановић, Живот за слободу без страха. Студија о животу и делу др Драгољуба Јовановића, Бг 2000; Д. Јовановић, Људи, људи... Медаљони 94 политичких, јавних, научних и других савременика, Бг 2005; Владе Србије (1805--2005), Бг 2005; С. Цветковић, Између српа и чекића. Репресија у Србији 1944--1953, Бг 2006; Е. Мицковић, Н. Радојчић (прир.), Логор Бањица. Логораши, II, Бг 2009.

М. Гулић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)