ЂОРЂЕВИЋ, Драгутин

ЂОРЂЕВИЋ, Драгутин, свештеник, етнограф, фолклорист (Лесковац, 31. I 1907 -- Лесковац, 12. V 1999). Основну школу и четири разреда гимназије завршио у Лесковцу, а Богословију у Битољу 1928. Рукоположен 1930, свештеничку активност започео најпре у Црковници, а после шестогодишњег службовања добија парохију у Турековцу, поред Лесковца, где је постао протојереј, а затим добио и највиши свештенички чин ставрофора у којем је и пензионисан 1980. Рад на сакупљању и проучавању српског фолклора започео је у Битољу као ученик богословије, када је у тадашњем Гласу омладине с југа објавио 1928. две народне песме. Од тада до краја свог живота посвећује се проучавању народног стваралаштва у најширем смислу те речи: од обичаја и веровања, преко народне књижевности до музичких облика и народне медицине. Обављајући свештенички позив, био је у прилици да непосредно упозна народни живот, стекне поверење својих казивача и отргне од заборава вредности српског народног блага. Осим многобројних чланака и написа објављених у нашим листовима и часописима као и саопштења изложених на научним скуповима, објавио је и четири књиге. Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави (Бг 1958) спада у једну од најсистематичнијих и садржајем најбогатијих књига објављених у едицији Српског етнографског зборника. Допуна овој је књига Живот и обичаји народни у лесковачком крају (Лесковац 1985). Српске народне приповетке и предања лесковачке области (Бг 1988) приредила је и пропратну студију написала Нада Милошевић Ђорђевић која је из ауторовог обимног рукописа, насталог у периоду 1953--1971, изабрала најбоље и најособеније прозне записе. Народне песме из лесковачке области (Бг 1990) приредио је и одговарајућом студијом пропратио Момчило Златановић. Од посебног су научног значаја Ђ. записи о обредним играма: краљицама, лазарицама и коледарима. Будући да представљају остатке веома архаичних облика, њихово регистровање управо у периоду ишчезавања из народног живота омогућило је да се сагледа њихова дубока старобалканска старина.

Људе од којих је сакупљао грађу, народне песме, приче и обичаје Ђ. је и непосредно познавао и о њима оставио значајне податке који су од подједнаке важности као и сама грађа. Изузетно обдарени појединци исказују се и као успешни исцелитељи, видари. Говорећи о начину на који видари приступају болеснику и како лече, Ђ. пружа обиље материјала за истраживање овог феномена. Након Ђ. етномузиколошких записа, Миодраг Васиљевић пише студију Народне мелодије лесковачког краја (Бг 1960) у којој указује како на архаичне обредне слојеве тако и на новије елементе, што сведочи о комплексности ових облика. Иако је радио у околностима које нису биле наклоњене разумевању традиционалне културе, резултатима свог вишедеценијског рада задужио је читав низ дисциплина везаних за њено проучавање.

Б. Јовановић

Пошто је написао брошуру о турековачкој цркви, она је подстакла познатог српског етнографа М. Филиповића да наговори Ђ. да већ крајем 1946. почне сакупљати етнографско-фолклористичку грађу из лесковачког краја. У монографији Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, у тринаест поглавља, осим неопходних информација о географској области и становништву Лесковачке Мораве описани су: привреда, средства за саобраћај и пренос добара, куће и зграде, домаћи живот, исхрана, ношња, друштвени живот, обичаји, веровања, забаве и народна знања (народно лекарство и ветерина). Најобухватније су описани годишњи обичаји, као и обичаји везани за животни круг човека. И после завршетка ове монографије бавио се описом обичаја, веровања и разних облика фолклорног стваралаштва. Резултате својих записивања и истраживања саопштавао је и на конгресима Савеза фолкориста Југославије и објављивао у зборницима радова са тих конгреса. Један је од оснивача и ревносни сарадник Лесковачког зборника, годишњака Народног музеја у Лесковцу (од 1961), где је објавио низ својих радова. Књига Живот и обичаји народни у лесковачком крају садржи два обимнија поглавља о годишњим календарским обичајима, као и обичајима везаним за главне догађаје из живота човека. Такође доноси низ народних веровања, магијских поступака (бајања) и представа о видљивом и невидљивом свету, те око 70 лирских народних песама, преко 80 приповедака и низ пословица и изрека. Збирка Српске народне приповетке и предања из лесковачке области садржи 389 примера приповедака и предања, па представља најобимнију објављену регионалну збирку прозних народних умотворина код Срба. Књига Народне песме из лесковачке области састоји се од 420 обредних и необредних народних песама из лесковачког краја. Kод савременика познат као поп Гута, Ђ. је за свој рад добио више високих признања, укључујући и Вукову награду (1984).

Љ. Раденковић

ДЕЛА: „Никола Скобаљић у историји и народном предању", у: Зборник Савеза фолкориста Југославије, Охрид 1964; „Басма у народној терапији", Архив за историју здравствене културе Србије, Бг 1975; „Трагови турског присуства у народном стваралаштву јужне Србије", ЛЗ, 1978, 18.

ЛИТЕРАТУРА: М. Васиљевић, Народне мелодије Лесковачког краја, Бг 1960; П. Влаховић, Д. Антонијевић, „Дело Драгутина М. Ђорђевића", ЛЗ, 1987, 27; Д. Антонијевић, Дромена, Бг 1997; М. Златановић, „Осврт на дело Драгутина Ђорђевића", Помак, 1999, 11--12: Б. Јовановић, „Драгутин Ђорђевић као народни живописац"; Х. Ракић, „Допринос проте Драгутина М. Ђорђевића културној баштини Лесковца"; В. Стојанчевић, „Моја сећања о проти Драгутину Ђорђевићу", ЛЗ, 2001, 41; Т. Петровић, „Драгутин М. Ђорђевић као сакупљач усмених приповедака", ЛЗ, 2007, 47.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)