ЂУНИС

ЂУНИС, село у централном делу Србије, у Јужном Поморављу, у доњем делу долине Рибарске реке (лева притока Јужне Мораве). Кроз село пролази локални пут који повезује Поморавље са Рибарском бањом на планини Велики Јастребац, а на његовој северној периферији је железничка пруга Београд--Ниш са станицом. Општинско средиште Крушевац је 17 км западно од Ђ. и спојени су локалним асфалтним путем. Село је издужено на око 4 км уз долину реке, није јединствено и чини га неколико издвојених делова. Изграђено је на 150--190 м н.в. Први помен о њему је из 1382. Током друге половине XX в. усталила се депопулација. Године 1953. било је 1.637, а 2011. 680 становника, од којих су 93,4% били Срби. Пољопривредом се бавило 19,7% економски активног становништва, а остали су били упослени у неаграрним занимањима, највише у околним градовима. На северној периферији је манастир Светог Романа (или Марка), а у селу се налазе четвороразредна основна школа, пошта и амбуланта.

Д. Р. Гатарић

Црква Св. Дионисија.** Назив Ђ. изведен је из имена Св. Дионисија којем је била посвећена најстарија позната црква у месту, коју су мештани називали Црквом Св. Николе, Богородице или Ђунисија. Црква се налази на средњовековном гробљу и данас је у рушевинама. Има основу слободног равнокраког крста димензија 8,5x10 м, са изнутра и споља полукружном апсидом на истоку. Претпоставља се да је над средишњим делом наоса првобитно могла имати куполу. Зидана је притесаним каменом, опеком и комадима црепа који су као сполије донети са околних античких грађевина. Због њеног специфичног начина зидања датује се у период пре XII в. У XIII и XIV в. уз цркву је дозиђивана припрата, а 1522. дограђена је и спољашња припрата. О каснијим преправкама сведочи и једна надгробна плоча са ћириличним натписом, узидана приликом обнове. Ђ. је и данас важно ходочасничко место, будући да осим остатака Цркве Св. Дионисија баштини и средњовековни манастир Св. Романа, као и манастир Покрова Пресвете Богородице, основан у првој половини ХХ в. У самом месту су у новије време саграђене и друге сакралне грађевине, попут Цркве Св. Пантелејмона из 1910. или капеле посвећене Св. Тројици, грађене 1994--1997. Maнастир Покрова Пресвете Богородице је важан ходочаснички центар, саграђен на месту на којем се, како се верује, 1898. Богородица јавила девојчици Милојки Јоцић. Најпре је 1934. подигнута црква брвнара, док је данашњи католикон грађен 1977--2001.

О. Шпехар

Манастир Св. Богородице. Садашњи храм, четврти по реду у овом манастиру али на новој локацији, пројектовао је архитекта Драгомир Тадић у српско-византијском стилу. Изградња је почела 1977, а завршена 2001. освећењем храма. Зидан је циглом, прозори и розете су од мермера из Белих Вода. Импозантна тробродна грађевина са полукружном олтарском и певничким апсидом, осмостраном куполом над солејом и четвоространим троспратним звоником који се завршава осмостраним тамбуром са плитком калотом. Испред главног улаза је трем на стубовима везаним луковима. Зидни живопис у техници ал секо урадили су академски сликари Драгомир Јашовић, Зоран Гребенаревић, грчки сликар Адонис Стериос и др. у духу средњовековног фреско-сликарства. Иконостас у дуборезу, са четири зоне, осликала је 1987. група уметника иконописачке школе манастира Жича. Лековитост Ђ. је надалеко позната, годишње га посети више од пола милиона православних поклоника, а највише на дан храмовне славе 1/14. октобра. Осим конака за смештај сестринства и гостију, располаже простором за епископа и духовника манастира.

Р. Милошевић

Манастир Св. Романа. У близини села, уз десну обалу Мораве, у општини Ражањ, на путу Алексинац--Крушевац, налази се манастир Св. Романа. Сматра се једним од најстаријих манастира, а основан је у X в. око гроба Св. Романа, ученика Св. Климента, који се показао као чудотворан. Манастир се први пут помиње у Хрисовуљи византијског цара Василија II коју је 1019/20. издао Охридској архиепископији, а потом и у документима из 1498. Око гроба Св. Романа подигнута је прво црква посвећена Благовестима, а убрзо потом и манастир који је више пута рушен, напуштан и обнављан. Данашњу манастирску цркву посвећену Благовештењу подигао је, према предању, управник ергеле кнеза Лазара на старим темељима непосредно пред Косовски бој, у знак свог оздрављења. Године 1448. манастир је пострадао од Турака. У Аустро-турском рату срушен је до темеља. Обновио га је Ђорђе Пила 1796. у знак захвалности за излечење, добивши за њега од султана ферман за 300 дуката. Тада је изграђен и конак у којем је била смештена најстарија школа у овом крају и интернат за сиромашну и самохрану децу. Црква очувана до данас има основу сажетог триконхоса са припратом, надвишена је осмостраним кубетом, а уз њену јужну страну је дозидана уска, издужена капела за мошти Св. Романа. Из обнове крајем XVIII в. потиче и живопис у цркви који је фрагментарно очуван у олтару, певничким просторима и поткуполном простору. Манастир се опсежније обнавља и током XIX в. Храм се поново живопише 1831. и дело је до сада неидентификованих зографа. У време ове обнове осликана је и олтарска преграда која је 1925. замењена ниским иконостасом руског сликара Андреја Биценка. Уз цркву је подигнут двоспратни камени звоник 1857. трудом архимандрита Саве, у време кнеза Александра Карађорђевића и епископа тимочког Доситеја, о чему сведочи запис уклесан у камену плочу. У порти цркве налази се гроб руског пуковника Николаја Рајевског који је као добровољац погинуо у Српско-турском рату 1876, а Толстој се њиме надахнуо за лик Вронског у роману Ана Карењина. Током XIX в. у манастиру се налазила болница.

Ан. Костић

У Ђ. се одиграла завршна битка, уједно и последњи пораз српске војске у рату са Турском 1876. После битке на Кревету, Турци су у последњој декади октобра започели нову офанзиву, с намером да српској војсци задају коначан ударац и тиме окончају рат. Главни циљ акције било је заузеће Ђ., утврђеног положаја на левој обали Јужне Мораве и раскрсници путева, како према Алексинцу и Делиграду на западу, тако и Крушевцу према истоку. Уводну фазу ове офанзиве представљао је тродневни бој код Великог Шиљеговца, где је већ првог дана, 7/19. октобра, пробијено лево крило Хорватовићеве линије Ђ. -- В. Шиљеговац -- Вукања, које је затварало долину Западне Мораве. Два противнапада, изведена ради повраћаја изгубљених положаја, нису уродила плодом, па је 9/21. октобра, по наређењу Черњајева, уследило Хорватовићево повлачење. После прве фазе турске офанзиве и Хорватовићевог узмицања на леву обалу Ђуниске и Велике реке, уследио је вишедневни предах, током којег је на западној обали Јужне Мораве утврђена линија фронта. На њеном првом делу, од Ђ. до Каоника, распоређено је 18 батаљона и 30 топова под командом пуковника Менженинова, док је на другом, од Чокотиног гроба до села Рлце, Хорватовић располагао са 28 батаљона и 26 топова. Наспрам ових трупа стајала је главнина турских снага -- близу 40.000 војника са задатком да најпре демонстрирају напад на Хорватовића, на делу Бобовиште--Алексинац, а затим са око 18.000 војника изведу главни удар на положаје Св. Нестора и Ђ. Иако је српска страна приметила турске покрете и већ 16/28. октобра са Бобовишта отворила артиљеријску ватру, Турке то није омело да следећег јутра и сами ступе у артиљеријски дуел и тиме отпочну битку. У нападу на Хорватовића прво је потиснуто његово десно крило, затим центар под командом пуковника Молостова, да би се око подне акција пренела и на лево крило, које је штитило пут од Каоника ка Крушевцу и одржавало везу са трупама на ђуниској позицији. То крило је, крећући се насипом од В. Шиљеговца, напало пет батаљона низама и пук коњице, са задатком да раздвоје шиљеговачке трупе од оних на Ђ. и потом га нападну са запада. Отпором предстража на Каонику и рушењем шиљеговачког моста, њихов продор речном долином био је заустављен. Но, део од четири батаљона усмерио се на редут на улазу у Ђуниску клисуру, који је држала Рудничка бригада 1. класе. Предвођена капетаном Радомиром Путником, бригада је издржала три јуриша, после чега се и она почела повлачити ка Ђунијском мосту. Након успеха против Хорватовића и осигурања левог бока, Турци су кренули у спровођење главног дела плана. Надирући центром од Кревета према Ђ. и десним крилом, долином Мораве ка Св. Нестору, намеравали су да окруже српске снаге и коначно их здробе. Први део трупа, који је продирао од Кревета ка Каонику, без борбе је одбацио Коњички одред мајора Флајшара, продирући у прве српске ровове. Само је дејство 2. Дунавске батерије капетана Тоше Поповића спречило катастрофу, мада не и губитак предтерена око Ђ., који је после поднева био у турским рукама. Накнадна појава четири батаљона, дотад ангажована у борби са Рудничанима, унела је општу панику како међу трупама, тако и код главнокомандујућег положајима пуковника Менженинова. Уследило је напуштање редута на Ђ. и Св. Нестору и бег према понтонским мостовима на Морави, од којих се један под теретом и провалио. Поново је дејство српске артиљерије и коначно, активирање три мине у Ђунијској клисури, онемогућило Турцима даље гоњење, мада је до вечери целокупан ђунијски положај био у њиховим рукама. Иако им је након битке пут за Алексинац и Крушевац, и даље долином Мораве према Београду био отворен, Турци нису били способни да наставе офанзиву. Победа им је ипак послужила као добар политички адут за што скорије примирје, закључено две недеље касније.

М. Ј. Милићевић

ЛИТЕРАТУРА: Данило, ,,Манастир свети Роман", Црквени гласник, 1888, 2; С. Грујић, „Битка на Ђунису", Ратник, 1898, 40, 3; Операције Тимочко-моравске војске, 2, 5--6, Бг 1902; П. Пешић, Наш рат са Турцима 1876/77 године, Бг 1925; М. Васић, Жича и Лазарица, Бг 1928; В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Бг 1950; Православље, 1979, 302; П. Опачић, С. Скоко, Српско-турски ратови 1876--1878, Бг 1981; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије (1791--1848), Бг 1986; И. Стевовић, „Црква Светог Романа код Ђуниса", ЛЗ, 1993, 33; С. Милеуснић, Водич кроз манастире по Србији, Бг 1995; Н. Ђокић, Завршнца рата 1876. Битке на Кревету, В. Шиљеговцу и Ђунису. Од Делиграда до Делиграда 1806--1876, Бг 1997; Н. Хаџи Ђураков, О манастиру Светог Романа: кратка историја, Круш. 1997; С. Бранковић, Независност слободољубивих, Бг 1998; Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и великог значаја, Бг 1998; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001; М. Ракоција, Манастири и цркве јужне и источне Србије, Ниш 2013.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)