ЂУРАШЕВИЋИ

ЂУРАШЕВИЋИ, српска средњовековна властеоска породица. Кнез и кефалија Илија, који је био управник у Зети крајем друге и почетком треће деценије ХIV в., имао је сина Ђураша, који се у изворима среће између 1326. и 1362. Његовим синовима који су га пратили током боравка у Скрадину 1355/56. нису позната имена, а двојица по имену познате браће и у каснијем периоду била су значајна властела у Зети. Према Мавру Орбину, у време слабљења Српског царства Ђураш Илијић је држао Горњу Зету, а страдао је у сукобу са Балшићима, нешто после 1362. Ђурашева браћа, војвода Никола и Младен Илијић у служби Балшића срећу се као милосници у повељи издатој Дубровчанима 27. I 1386. под Скадром. Опречна су мишљења у науци изношена у погледу података које доноси натпис на једној надгробној плочи нађеној на гробљу испред Цркве Св. арханђела Михаила на Превлаци, првом седишту Зетске епископије. Ту је као монах Јоаким био сахрањен Ђураш, за којег је истакнуто да је био у цара у Степана (Душана) трећи витез, и унук ставилца Ђураша Вранчића. Оспоравани су покушаји да се Ђураш Вранчић прикаже као родоначелник Ђ., а Јоаким Ђураш идентификује са Ђурашем Илијићем. У науци се претпостављало да су Ђурађ Ђ. и његов брат Љеш (Алекса), који се у изворима јављају између 1403. и 1435. били унуци Ђураша Илијића. Ако се са одређеном извесношћу може говорити о рођачким везама Радича Црнојевића (убијеног 1396), родоначелника зетске властеоске и владарске породице, са поменутим Ђурађом и Љешом, сасвим је тешко поуздано успоставити генеалошку везу између потомака Ђураша Илијића и властеоске породице Ђ.--Црнојевић, која од краја ХIV в. има све запаженију улогу у политичким приликама у Зети.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I--1, Бг -- Ср. Карловци 1929.

ЛИТЕРАТУРА: Историја Црне Горе II/2, Тг 1970; Р. Михаљчић, „Ставилац", ИЧ, 1976, 23; К. Јиречек, Историја Срба I--II, Бг 1978; И. Руварац, „Прилошци к објашњењу извора српске историје. Х Ђураш Илић и Ђурашевићи", ГСУД, 1879, 47; Г. Томовић, „Ђураш -- трећи витез у цара Стјепана", Бока, 2004, 24.

Дејан Јечменица

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)