ЂУРИЧКО, Никола

ЂУРИЧКО, Никола, глумац (Београд, 9. VII 1974). Током школовања у средњој дизајнерској школи бавио се глумом и играо у телевизијској адаптацији Нушићеве Госпође министарке (Рака). Дипломирао глуму 2010. на Факултету драмских уметности у Београду, у класи Миленка Маричића и Бранислава Мићуновића. На трећој години студија постаје стипендиста Југословенског драмског позоришта, а од 1995. је његов стални члан. Карактеран глумац различитог репертоара у позоришту, филму и телевизији. Његова интерпретација Кандида (Волтер, Кандид или Оптимизам) осликава данашње време, духовито покушавајући да досегне чежњу, немир и неправду. Лик Филента у Молијеровом Мизантропу гради у супротности према Алсесту, успостављајући однос Дон Кихот -- Санчо Панса, а лик Дејана (Д. Ристић, У ствари) као веселог и доброг момка, насупрот осталима који су изгубљени током одрастања. У позоришту је био и Оберон, Ариел, Јаго (В. Шекспир, Плеј Шекспир, Бура, Отело), Сон (Б. Брехт, Мајка храброст), Зура (Г. Михић, Зора на истоку), Апостол, Нови (Б. Пекић, Време чуда, У Едену на Истоку), Полицајац и новинар (С. Басара, Оксиморон), Младић (Т. Вилијамс, Трамвај звани жеља), Симон (Д. Дуковски, Буре барута), Лазар (В. Арсенијевић, У потпалубљу), Мића, Јован (Б. Србљановић, Београдска трилогија, Пад), Хајим (И. Андрић, Проклета авлија), Марко (Р. Божић, Нек иде живот), Трепљев (А. П. Чехов, Галеб), Карл Тиле (Л. Андрејев, Псећи валцер), Мартин (Е. Вон Хорват, Италијанска ноћ), Пријатељ Рада (А. Поповић, Сабља димискија) и др. Играо је у филмовима и ТВ серијама Госпођа министарка (1989), Лајање на звезде (1998), Код мале сирене (1999), Зона Замфирова (2002), Пљачка Трећег рајха (2004), Ивкова слава (2005) и Грех њене мајке (2009) З. Шотре; Последњи круг у Монци (1989) А. Бошковића; Ругалице и убице (1994) И. Стефановића; Вуковар, једна прича (1994) Б. Драшковића; Отворена врата (1994--1995, 2013--2014) М. Радовића; До коске (1995) С. Скерлића; Горе доле (1996) М. Радивојевића; Небеска удица (1999) и Наташа (2001) Љ. Самарџића; Земља истине, љубави и слободе (2000) и Југ југоисток (2005) М. Петровића; Нормални људи (2001) О. Новаковића; Муње! (2001), Кад порастем бићу Кенгур (2004) и Миле против транзиције (2007) Р. Андрића; Бумеранг (2001) и Диши дубоко (2004) Д. Маринковића; Виртуелна стварност (2001) Р. Ћерамилца; Мртав 'ладан (2002) М. Милинковића; Т. Т. Синдром (2002) Д. Зечевића; Кордон (2002) Г. Марковића; Таксиста (2003) А. Аџића; YU (2003) Ф. Новотног; Илузија (2004) С. Ристовског; Балкански рулет (2005) Н. Деспотовића; Седам и по (2006) и Смрт човека на Балкану (2012) М. Момчиловића; Аги и Ема (2007) М. Петровића; Позориште у кући (2007) М. Лекића; Вратиће се роде (2007--2008) и Роде у магли (2009) Г. Гајића; Као рани мраз (2010) Ђ. Балашевића; Ма није она таква (2010) М. Петковића; Жена са сломљеним носем (2010) С. Кољевића; Монтевидео, Бог те видео! (2010, 2012) и Сенке над Балканом (2017) Д. Бјелогрлића; Дјеца (2012) Аиде Бегић; Артиљеро (2012) С. Анђелића; World War Z (2013) М. Фостера; Последњи и први (2015) П. Стојића; Апсурдни експеримент (2018) Б. Илића; Пет (2018) Б. Ђога. Добитник је награда „Цар Константин" за најбоље главне мушке улоге у филмовима До коске (1997) и Нормални људи (2001), гран-прија за најбољег глумца на филмском фестивалу „Black Sea Star" (2002), „YU Firpresci" за глумца године (2002), Награде „Зоран Радмиловић" за глумачку бравуру на Стеријином позорју (2010) и др.

ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001; О. Милошевић, „Кандид је момак нашег времена", Лудус, јануар 2006.

А. Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)