ЂУРЂЕВО

ЂУРЂЕВО, село на источној периферији Шумадије, у Лепеници, на побрђу јужно од долине реке Раче где се у њу улива Лукањски поток. Кроз село пролази локални пут начелног правца исток--запад, који повезује Тополу са Марковцем у Поморављу. Општинско средиште Рача је 8 км источно од Ђ., на истом путу. Савремено село настало је спајањем заселака формираних почетком XIX в. Село је дисперзивно и чини га неколико великих заселака изграђених на 170--220 м н.в. Становништво је досељено са Косова, из Босне, околине Берана, Новог Пазара и Сјенице. Током друге половине XX в. усталила се депопулација. Године 1953. било је 1.447, а 2011. 549 становника, од којих су 98,7% били Срби. Пољопривредом се бавило 51,2% економски активног становништва. У селу се налазе православна црква саграђена 1994, основна школа, дом културе, здравствена станица, ветеринарска амбуланта, пошта и земљорадничка задруга, као и три мајдана кречњака.

Д. Р. Гатарић

У атару села Ђ. истраживан је праисторијски локалитет Ђурђевачка главица, датован у касни енеолит и рано бронзано доба. Смештен је на тешко приступачном платоу северно од Ђ. Плато је елипсоидног облика, дужине око 140 м и ширине око 100 м. Стране платоа су веома стрме, тако да се једино јужна страна благо спушта према селу и незнатно даље прелази у уску долину Рачанске реке. Конфигурација терена указује на могућност да је јужна страна платоа била утврђена одбрамбеним бедемом. Ископавањима Народног музеја у Крагујевцу 1955. и 1956. истражене су четири сонде укупне површине 22,7 м². Оне су биле постављене на простору на којем нису били усеви, а који је, према истраживачу Николи Тасићу, био периферни део насеља. Културни слој, дебљине до 1,1 м, био је слабо очуван услед ерозије и обраде земљишта. У евидентираном стамбеном хоризонту јављају се керамичке посуде израђене у стилу вучедолске културе с елементима који указују на начин украшавања карактеристичан за баденску културу. Насупрот томе, Миленко Богдановић сматра да се стратиграфски односи могу реконструисати у једној од истражених сонди (сонда Д), која је била постављена на северној половини платоа, ближе његовом средишту. Доњи део културног слоја (око 30 цм) припада баденској култури, средњи део (око 20 цм) вучедолској, а горњи део (око 10 цм) винковачкој култури. Поред тога, он сматра да се баденски слој може рашчланити на два нивоа: старији, са земуницама и керамиком која је задржала и старије традиције, и млађи, са надземним објектима који су сачувани само у траговима. У баденском хоризонту су откривене биконичне зделе, коничне шоље, пехари са једном дршком, лонци, амфоре и др. (нпр. тзв. фишбуте). Посуде су украшаване урезаним линијама, које образују различите мотиве, ситним кружним убодима у низу (пунктирање), пластичним ребрима или тракама, огрубљивањем површине судова и др. Налажени су и предмети од камена, кости, рога и керамике. За вучедолску културу су карактеристичне биконичне и коничне зделе, коничне шоље, пехари на прстенастој нози, лонци и амфоре. Специфична је дуборезна техника украшавања, уметање беле пасте, урезивање и метопска организација орнаменталних композиција (понекад су поља испуњена густо шрафираним ромбовима). Нађени су и предмети од камена, кости, рога и керамике.

Д. Милановић

ЛИТЕРАТУРА: Н. Тасић, „Ђурђевачка главица, прилог проучавању вучедолске групе јужно од Саве и Дунава", Старинар, 1960--1961, 11; М. Богдановић, „Централна Србија у бакарно доба", Станишта, 1985; N. Tasić, Eneolithic Cultures of Central and West Balkans, Bg 1995; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)