ЂУКАНОВИЋ, Мило

ЂУКАНОВИЋ, Мило, политичар (Никшић, 15. II 1962). Завршио је Економски факултет у Подгорици 1986. За време студија почео се бавити политиком, те је изабран за члана ЦК СКЈ. После „Антибирократске револуције" и оставке руководства ЦГ 1989, на десетом ванредном Конгресу СК ЦГ изабран је исте године за секретара Предсједништва ЦКСК ЦГ, а Момир Булатовић за председника. Заједно са М. Булатовићем, Савез комуниста Црне Горе трансформисао је у Демократску партију социјалиста Црне Горе 1991, за чијег председника је изабран 1998. Уз подршку Слободана Милошевића, који је касније постао његов најљући политички противник, 1991. први пут је изабран за председника Владе Црне Горе. Ту дужност обављао је у седам мандата (1991--1993; 1993--1996; 1996--1998; 2003--2006; 2008--2009; 2009--2010; 2012--2016). Под његовим вођством Црна Гора је 1992. постала део СРЈ. За време комадања СФРЈ подржавао је Србију, а делови IV армије, које су претежно чинили регрути из Црне Горе, учествовали су у рату против Хрватске и опсади Дубровника. После победе на председничким изборима октобра 1997, дужност председника Црне Горе обавља од 1998. до 2002. Крајем 90-их, као председник Црне Горе, разишао се са Слободаном Милошевићем (председником СРЈ) и дао уточиште вођама опозиције и медијима чији је рад био забрањен у Србији. У време мировних преговора у Дејтону 1995. налазио се у САД где је требало да се састане с потпредседником Алом Гором, који је у последњем тренутку отказао састанак да Милошевић наводно не угрози преговоре. За Глас Америке (7. XI 1995) изјавио је да намерава да у америчким медијима попуни информативну празнину о Црној Гори.

После повратка из САД понудио је логистичку подршку НАТО снагама у луци Бар. Ускоро је у САД проглашен за „демократског лидера од регионалног значаја". Од председничких избора 1997. преузео је србофобну идеологију црногорског сепаратизма од Либералног савеза, па је ангажована америчка лобистичка фирма за послове идентитетског инжењеринга (Престон Гејтс Елис), која треба да помогне да обликује идентитет раздвојен од српског. Државни органи, научне установе, медији и појединци који су деловали на разградњи заједничке државе (СРЈ) и расрбљивању Црне Горе добијали су милионе марака од Сорошеве фондације и Института за отворено друштво. Средства нису давана медијима који су заступали српске интересе. За време бомбардовања СРЈ 1999. издејствовао је да се Црна Гора изузме од напада НАТО-а (изузев неколико првих дана бомбардовања), да би 2000. његова Демократска партија социјалиста изостала са савезних избора, те започела борбу за осамостаљење Црне Горе. Оно је било одложено стварањем конфедералне Заједнице Србија и Црна Гора (2003--2006). Ђ. је предводио Блок за независну Црну Гору и евроатлантске интеграције. На референдуму 2006. око 55% грађана је гласало за независност. Поново се повукао са власти и од 2010. до 2012, те од 2016. до поновног избора за председника Црне Горе 2018. Пресудно је допринео пријему Црне Горе у НАТО пакт 2017. Првенствено захваљујући њему донет је нови Устав Црне Горе 2007. којим је прописано да је застава Црне Горе црвене боје са грбом на средини и златним обрубом (Република Србија и Црна Гора имале су исту заставу тробојку, разлика је била само у нијансама плаве боје), химна „Ој свијетла мајска зоро" ‒ члан 4 (химна личи на верзију коју је написао сарадник хрватских усташа Секула Дрљевић, а не на аутентичну верзију „Ој јунаштва свијетла зоро" из 1863. која за Црну Гору каже „једина си за слободу ти остала српском роду"), а службени језик црногорски (члан 13). На основу уставног геноцида Срби су сведени на националну мањину, док је ћирилично писмо у пракси скоро у потпуности избачено из службене употребе. На тај начин су, од 1997. до 2007, институционално уклоњене све везе са Србијом и српским идентитетом. После тога је у Црној Гори као једина српска институција остала Српска православна црква. Истицао је да утире видљив пут изградњи црногорског домовинског идентитета, па с тим циљем даје подршку Црногорској православној цркви и Мирашу Дедејићу (бившем) свештенику Митрополије Италије којег је Свети архијерејски сабор Васељенске патријаршије рашчинио 4. IV 1997. и вратио га у ред лаика. Скупштина Црне Горе (у којој већину чине посланици партије ДПС) усвојила је „Закон о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница". Овим законом је одређено да држава постаје власник свих верских објеката изграђених до децембра 1918. у Црној Гори, ако верске заједнице не докажу своје власништво са циљем да се манастири и цркве отму од Српске православне цркве. Као вид протеста, уследиле су масовне литије српског народа у Црној Гори од децембра 2019. све до политичких избора августа 2020. Пaтријарх српски Иринеј је 23. VII 2018. рекао да је Српској православној цркви у Црној Гори данас „горе него под Османлијама", а Србима у Црној Гори „горе него у Независној држави Хрватској".

Да би остао на власти Ђ. је урадио све што је од њега очекивао Запад ‒ одвајање Црне Горе од Србије, признање Косова и улазак у НАТО. Да би и даље био на власти у складу са ранијом политиком Вашингтона и Лондона (иако су на власт дошли Доналд Трамп у САД и Борис Џонсон), Републику Србију оптужује за „великосрпску агресију иза које стоји малигни руски утицај". Сумњичен је од стране политичких противника за личне и политичке везе с великим шверцом дувана у Црној Гори током 90-их година. Италијанска агенција „Анса" је 2007. објавила детаље истраге тужилаштва италијанског града Бари, које га оптужују да је био на челу групе којa је између 1997. и 2000. кријумчарењем цигарета између Црне Горе и италијанске покрајине Пуље стекла више десетина милиона евра. Истрага против Ђ. је у мају 2009. под оптужбама Хашког тужиоца за здружени злочиначки подухват обустављена јер се вратио на место премијера и стекао дипломатски имунитет. Форбсова листа најбогатијих председника држава сврстава га на 20. место (уз истицање да је то мистерија), са богатством од 14,8 милиона долара.

ИЗВОРИ: „Устав Црне Горе", Службени лист Црне Горе, 1/2007, 38/2013 ‒ амандмани I--XVI; „Закон о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница", Службени лист Црне Горе, 74/2019; sr.wikipedia.org/wiki/Milo Đukanović (22. VI 2020); www.slobodnaevropa.org/a/milo-djukanovic-biografija.

ЛИТЕРАТУРА: М. Булатовић, Правила ћутања: истинити политички трилер са познатим завршетком, Бг 2004; М. Ђурковић, Крај и почетак. Политика и култура у Србији 1999−2005, Н. Сад 2006; K. Morrison, Montenegro. A Modern History, London 2009; Nationalism, Identity and Statehood in Post-Yugoslav Montenegro, London 2018; А. Раковић, Црногорски сепаратизам, Бг 2019; Љ. Дурковић Јакшић, Чије су светиње у Црној Гори? Митрополија црногорска никада није била аутокефална, Бг 2020; Б. Радун, „Да ли ће Мило отићи с власти до краја године", Политика ‒ Погледи, 22. V 2020.

Илија Бабић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)