ЂОРЂЕВИЋ, Јован

ЂОРЂЕВИЋ, Јован, професор, позоришни радник, министар (Сента, 25. XI 1826 -- Београд, 21. IV 1900). Школовао се у Сенти и Сегедину, Новом Саду, Темишвару и Пешти, гдје је као Текелијин питомац матурирао. Отпочео студиј медицине, па га због револуције 1848. није више настављао. Врло активан у романтичарској фази српске књижевности (један је од уредника зборника Славјанка, Будим 1847). Као чиновник у Сомбору учествовао у оснивању дилетантске позоришне дружине, уз преводе или посрбе дјела из њемачке, француске и мађарске литературе. Професор Новосадске гимназије (1852--1858), одакле, под притисцима групе конзервативаца прелази у Пешту, гдје постаје секретар Матице српске и уредник Летописа (1858--1859), али због вуковске правописне оријентације и то мјесто мора напустити. По повратку у Нови Сад уређује Српски дневник у политичком правцу који заступа С. Милетић; развија изузетну културну дјелатност са циљем оснивања сталног позоришта и реорганизације Матице српске. По преласку у Београд са сестром и нећацима (међу којима је и Стеван Сремац) оснива на позив кнеза Михаила Народно позориште. Идућих деценија је директор гимназије (Шабац, Београд), Учитељске школе (Београд), професор историје на Великој школи (1889--1893) и на Војној академији (1895--1897). Изузетно је значајна Ђ. подршка романтичарској драми (Ђ. Јакшић, Л. Костић), док је у Даници (1860) оштро устао против једностраности романтичарске лирике, претходећи у томе С. Марковићу. Роман Тридесет година из живота Милана Наранџића Ј. Игњатовића одређује као критички друштвени роман, нову појаву у српској књижевности, што је несумњив знак протореалистичке оријентације у једном дијелу српске књижевности. Готово цијелог живота водио је дневник (РОМС) великог културноисторијског значаја. Његове аутобиографско-мемоарске црте („Звуци из прошлости") сачувале су траг романтичарских идеја и расположења око 1848. Аутор је српске државне химне „Боже правде" (била је дио родољубиво-алегоријске драме Маркова сабља, изведена у Београду 1872). Написао је и веома добар Латинско-српски речник (Бг 1886).

Д. Иванић

Ђ. је био оснивач и први управник Српског народног позоришта у Новом Саду и Народног позоришта у Београду. У Србском дневнику, чије уређивање је преузео од Данила Медаковића, објавио је 1860/61. значајну серију чланака о нужности оснивања сталног позоришта на српском језику, чиме је иницирао оснивање СНП. Од 16. VII 1861. био је његов управитељ, драматург, понекад и редитељ, стварао репертоар, преводио (К. Оберњик, Ђурађ Бранковић) и прерађивао страна драмска дела. За седам година, колико је водио СНП, реализовано је сто премијера, а позориште је обишло готово све српске крајеве. На гостовању СНП-а у Београду 5. XI 1867. кнез Михаило Обреновић је обећао да ће о свом трошку сазидати зграду позоришта у српској престоници. Позван 1868. да оснује стално позориште, Ђ. у Београд прелази с делом новосадског позоришног ансамбла, као први управник НП. Кад је 1870. установљено звање драматурга, он је именован и на то место. Пуних осам година је усмераваo развој НП, које постаје значајно упориште српске културе, а он његова централна фигура. У разним руководећим дужностима Ђ. је наилазио и на неразумевање и опонирање сарадника са чијим се ставовима и поступцима није слагао. У његове заслуге спада и оснивање Глумачке школе, у којој је и предавао, заједно са А. Бачванским. Аутор је и чувеног меморандума упућеног министру просвете Јовану Ристићу 2. XII 1871, у којем је документовано образлагао своје погледе на Позориште. И данас овај драгоцени театролошки докуменат показује сву дубину поимања улоге позоришне уметности у култури једног народа. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге. Стар и болестан, живео је повучено у кругу велике породице и рођака о којима се старао. Свечаном представом Маркове сабље, којој је присуствовао и краљ Александар са намесницима, у НП је 12. IV 1892. обележена 50-годишњица његовог књижевног рада. И приликом 25-годишњице НП Ђ. је доживео видна признања за свеукупни допринос српској култури. Добитник је Ордена Св. Саве III и II степена. Српско народно позориште у Новом Саду је Великој сцени у новој згради дало име „Јован Ђорђевић", а поводом Дана СНП додељује и истоимену медаљу као награду за изузетне заслуге.

З. Т. Јовановић

ДЕЛА: „Ђ. Јакшић: Сеоба Србаља", Србски дневник, 1864, 5; „Допуне и исправке за Грађу за историју српског позоришта", Позориште, Н. Сад, 1874, 13--43; „О позоришном делу Мите Поповића", ЛМС, 1886; Општа историја у сликама и животописима, Бг 1892; „Звуци из прошлости", Браник, 1892, 28--29; „Из мојих старих успомена", Јавор, 1892; „Грађа за историју српског народног позоришта", Позориште, 1896, 14--28; Чучук Стана, Мостар 1903; „Шта сам кад написао", ЛМС, 1910, 272; „Два Станимировића", у: Мемоарска проза XVIII и XIX века, 2, Бг 1989.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Туроман, „Јован Ђорђевић", Годишњак СКА, 1901; М. Ђ. Милићевић, Додатак Поменику од 1888, Бг 1901; А. Хаџић, „Јован Ђорђевић", Бранково коло, 1901, 7; А. Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Зг 1903; С. Савковић, У одбрану Јована Ђорђевића, Н. Сад 1910; М. Савић, „Јован Ђорђевић", Браство, 1924, 18; Д. Кириловић, „Повлачење Јована Ђорђевића из Београдског позоришта", Политика, 12. I 1935; „Јован Ђорђевић о себи", ГИДНС, 1936; Б. Радовановић, „Београдско позориште у почетку свога рада. Јован Ђођевић о Ђорђу Малетићу", Београдске општинске новине, 1939, 8; В. Глигорић, „Јован Ђорђевић је био водич из ере путујућих дружина у нову епоху", Политика, 19. XI 1961; Б. Ковачек, Јован Ђорђевић, Н. Сад 1964; К. Милутиновић, „Јован Ђорђевић", Позориште, Тузла, 1968, 6; Г. Ковијанић, Грађа Архива Србије о Народном позоришту у Београду 1835--1914, Бг 1971; Б. Ковачек, Преписка између Јована Ђорђевића и Антонија Хаџића 1859--1895, Н. Сад 1973; Преписка Л. Костића, 1, Н. Сад 2005.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)