# ЂУРИЋ, Милош Н.

**![001_SE_V_Milos-N-Djuric.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/scaled-1680-/001-se-v-milos-n-djuric.jpg)ЂУРИЋ, Милош Н.**, класични филолог, преводилац, универзитетски професор (Бенковац Окучански, Славонија, 15. I 1892 -- Београд, 5. XII 1967). Отац Никола, учитељ, приповедач и драмски писац; мајка Теофанија. Због очевог учитељевања често је мењао место боравка. У Краљевској великој гимназији у Загребу завршио је више разреде и положио испит зрелости 1911. Дипломирао је класичну филологију и филозофију на Филозофском факултету у Београду 1920. Докторски испит из филозофије („Проблеми философије културе") положио је 1929. у Загребу. Службовање је започео у Реалној гимназији у Сремској Митровици (1916--1920), а наставио у Земуну (1920--1923). Потом је био професор Друге мушке гимназије у Београду. Одатле је 1928. додељен на рад у Филозофском семинару ФФ у Београду, где је за доцента изабран 1933, а за ванредног професора 1938. Августа 1941. одбија да потпише „Апел српском народу", с јесени исте године доспео је у логор Бањица, а 1943. уклоњен са Универзитета. Министарство просвете Србије поставило га је 1945. поново за професора ФФ, на Катедри за филозофију, а већ 1946. је ванредни професор на Катедри за класичну филологију, на којој ће остати до краја живота. За редовног професора изабран 1950. У том звању предавао је Грчки језик и Историју хеленске књижевности све до одласка у пензију 1962. Готово пуних осамнаест година (1949--1967) предавао је Историју античке драме и позоришта на тадашњој Академији за позориште. И после пензионисања предавао је Историју хеленске књижевности на ФФ у Београду све до недељу дана пред смрт. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

**Ђ.** је проучавао српску народну књижевност, модерну историозофију, руску метафизику, немачку идеалистичку филозофију, индијску и кинеску филозофију, филозофију културе и, највише, хеленску културу и уметност. Један је од наших најплоднијих преводилаца са класичних језика, а превео је седам сачуваних Есхилових трагедија, најзначајније Софоклове и Еурипидове трагедије, одабране Аристофанове комедије, Плутархове историографске радове, Платонове и Аристотелове филозофске списе, затим списе Епикура, Флавија Аријана, Луција Анеја Сенеке, Лонгов роман, многобројне песме хеленских лиричара и Хомерове епове *Илијада* и *Одисеја*. И као преводилац и као писац научних и стручних радова **Ђ.** је водио рачуна о лепоти и живе и писане речи, знајући да се врата сваке културе отварају кључем њенога језика. Извесно је да је **Ђ.** најзаслужнији што је синтагму antiqua viva -- *жива антика*, отелотворио у српској науци и култури као потку која прожима прошлост, садашњост и будућност сваког народа.

**Ђ.** је радио у многим друштвеним, научним и уметничким организацијама. Један је од покретача и уредника часописа *Жива антика* (Ск 1951), а био је у редакцијама низа стручних и научних часописа, председник СКЗ, редовни члан САН (од 1961), члан Европске заједнице писаца. Одликован је Орденом Светога Саве V степена (1940), добитник Октобарске награде града Београда (1961), Седмојулске награде (1965) и Повеље књижевних преводилаца Југославије. ФФ му је посветио зборник радова *Споменица Милоша Н. Ђурића* (Бг 1966), а одмах након смрти установљена је награда за најбоље преводилачко остварење под именом „Милош Н. Ђурић" (1967). Одлуком Већа ФФ у Београду формирана је 1968. из легата Библиотека **Ђ.** -- Задужбина Растка М. Ђурића при Одељењу за класичне науке. У Београду је 1978. постављена биста **Ђ.** на Калемегдану, рад вајара Миодрага Живковића, чиме је сврстан у ред великана српског народа.

Војислав Јелић

**Ђ.** стваралаштво може се поделити на два периода. У првом (до 1946) претежно се бавио филозофијом, док је у другом више истраживао хеленску књижевност, коју је почео да преводи још у гимназији (Есхил, *Оковани Прометеј*; Софокле, *Антигона* и *Краљ Едип*). Као студент захваћен је покретом револуционарне омладине „Млада Босна", чији су интелектуални челници били филозофски ирационалисти и идеолози националног. У тој атмосфери **Ђ.** је са В. Черином 1914. у Загребу покренуо петнаестодневни лист за националистичку културу *Вихор*, који је након девет бројева забрањен. У издању „Српског академског друштва Његош" у Загребу објављује своју прву књигу *Видовданска етика* (Зг 1914), где на основу народне поезије и Бергсонове филозофије живота настоји да изгради националну југословенску филозофију, „Видовданску филозофију национализма". У наредној књижевно-филозофској студији *Смрт мајке Југовића* (Зг 1918), која је у Аустроугарској била забрањена, у светлу Гијоове и Бергсонове мисли гради „Српску филозофију хероизма", према којој живот појединца треба жртвовати за виши, општи циљ. Уверење да су велика поезија и филозофија блиско повезане трајно ће задржати. Од своје прве књиге сматрао је да је наша филозофија у старини била исказана у народној поезији и 20-их година приредио је *Српске народне песме*, I--XIV (Бг 1925) и *Српске народне приповетке*, I--II (Бг 1925).

После стварања заједничке државе Југославије није видео потребу за даљом разрадом овако схваћене националне филозофије и етике хероизма, али је задржао ирационалистичко схватање филозофије, изложене књижевно-поетским изразом. У његовом православном експресионизму читав космос схваћен је као савршено али недовршено уметничко дело, отворено за сарадњу човека и Бога у недовршивом стварању: то је једина права отаџбина људи, а човечанска екумена је нова нација. Човеково људско право и космичка дужност је да учествује у стварању космоса, јер то јесте начин на који човек учествује у животу. Сматрајући да је питање српске нације и њене филозофије решено, у својим „Екуменским контемплацијама" (*Мисао*, 1920), прештампаним под насловом *Философија панхуманизма* (Бг 1922), прелази на питање човечанства, које решава идејом новог човека, Свечовека (Н. Велимировић), чија ће култура бити синтеза свих наукā, филозофијā и уметности. Веровао је да ће нас ова нова култура, која ће сменити нововековну просветитељско-рационалистичку цивилизацију, приближити Царству Божијем. Посебну улогу имаће југословенска и словенска култура (*Пред словенским видицима*, Бг 1928), али у ту сврху истражује и индијску и кинеску мисао („Словенско-индиски панхуманизам", *Мисао*, 1922), а посебно хеленску. Живећи на раскршћу Еропе и Азије, наша култура биће синтеза Запада и Истока, Севера и Југа. „После Голготе и Васкрса националног, Свечовек ће бити наше Вознесење." Скептичан према интелектуалистичкој филозофији, покреће библиотеку „Жива философија", чија је прва свеска његова књига *Мит о сунчевој сестри* (Бг 1925). Узима да је живот темељнији од сазнања (*vivo*, *ergo sum*), а да је теорија сазнања само посебна дисциплина филозофије живота. И даље држи да се на својим врхунцима поезија и филозофија спајају и да су песници, у чијим делима проговарају металогичке функције, носиоци сазнања. Интелектуалистичко сазнање прихвата само као једну страну сазнајних моћи, док другу и претежнију страну чине металогички корени, осећања, подсвест, инстинкт и интуиција. Заговара интеграцију свих људских способности и нови „дијалект" филозофирања, чије је начело пансинергија свих сазнајних органа, што ће дати синтетичку филозофију као хармонију супротних теза (*Рационализам у савременој немачкој философији*, Бг 1928). Филозофски метод више је прометејски, плод инспирације, него епиметејски, ствар логичког резоновања. Када се национална филозофија трансформише у филозофију панхуманизма, главни задатак постаје филозофија културе. Култура извире из живота, она је резултат сарадње човека и божанских стваралачких енергија, и циља на недостижну вечност, па није само друштвена него и космичка појава. Своју експресионистичку филозофију живота разумевао је као „синтетички активистички мелиоризам". Веровао је да су поједине културе станице у напредовању човечанства и да њихове највише вредности заувек трају у општем животу космоса. Тако култура спасава и искупљује историјски живот појединаца и народа.

Илија Марић

Део богатог научног опуса **Ђ.** посвећен је и особеностима српске народне поезије, било да је разматрао поједине варијанте (*Пропаст царства српскога*, *Смрт мајке Југовића*), круг лирских митолошких песама (о сунчевој сестри) или је компаративно сагледавао српску народну поезију и Хомерове епове (*Одисеја у огледу наших народних песама*, *Илијада и наше народне песме*). Такође је поредио филозофско-етичку компоненту српске и хеленске традиције (пријатељство, религиозност, узроке социјално-психолошких схватања итд.). Бавећи се филозофском димензијом односа према свету, животу и смрти у српској епици, издвојио је особене ликове -- националне симболе, који илуструју колективне ставове (метафизика -- Лазар, етика -- Марко, социологија -- Вујадин, *Из југословенске филозофије*). У капиталном делу *Историја хеленске књижевности* детаљно је представио историјат изучавања Хомерског питања, а за фолклористичка истраживања значајан је и одељак о Езоповим баснама.

Снежана Д. Самарџија

ДЕЛА: *Видовданска етика*, Зг 1914; *Смрт мајке Југовића, књижевно-философска студија*, Зг 1918; „Снага унутрашњег живота. Етички коментар народној песми 'Пропаст царства српскога' (Вук II, 45)", *Гласник Професорског друштва*, 1921, 1; „Поводом металогике у народној песми", *Мисао*, 1923, 12, 5--6; „Хелени и динарски Срби. (Једно упоређење њихове религиозности)", *СКГ*, 1932, 36, 7; *Хеленска агонистика и ликовне уметности*, Бг 1940; „Везе Хомерове поезије с нашом народном и уметничком епиком", *Зборник радова САНУ*, 1951, 10, 1; *Историја хеленске књижевности* *у времену политичке самосталности*, Бг 1951; *Кроз хеленску историју, књижевност и музику*, Бг 1955; *Софисти и њихов историјски значај*, Бг 1955; *Софоклове тебанске трагедије*, Цт 1955; *На изворима уметничке лепоте: огледи о Хомеру*, Бг 1957; *Из хеленских ризница*, Бг 1959; *Историја хеленске етике*, Бг 1961; *Патња и мудрост*, Бг 1962; „Пријатељство у старој Хелади и главно пријатељство у Хелена и Срба", *ЛМС*, 1963, 132, 392; *Легенде о Милошу Обилићу*, Бг 1967; библ. у: И. Николић, *Споменица посвећена преминулом академику Милошу Н. Ђурићу*, Бг 1972; *Изабрана дела Милоша Н. Ђурића*, 1--6, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Јуришић, „Увод у српску филозофију хероизма", *Савременик*, 1919, 14; В. Ћоровић, „Милош Ђурић о Смрти мајке Југовића", *Књижевни југ*, 1919, 3; В. Вујић, „Милош Ђурић, *Философија панхуманизма*", *СКГ*, 1922, 6, 2; С. Стефановић, „Милош Н. Ђурић, Мит о сунчевој сестри", *ЛМС*, 1925, ХСVIII, 305; К. Атанасијевић, „Рационализам у савременој немачкој филозофији", *СКГ*, 1928, 23, 1; Д. Недељковић, „Сунчева сестра и добар јунак", *СКГ*, 1928, 25, 5; К. Атанасијевић, „Др М. Ђ., *Проблеми филозофије културе*", *Живот и рад*, 1929, 4; Б. Петронијевић, „Милош Ђурић, *Проблеми философије културе*", *Мисао*, 1929, 1--4; Д. Стојановић, „Милош Ђурић, *Проблеми философије културе*", *СКГ*, 1929, 27, 4; В. Чајкановић, „*Аристотел: О песничкој уметности*, превео Д-р М. Ђ.", *СКГ*, 1935, н. с., XLV, 1; М. Будимир, *Др М. Ђ., Владарска наредба и неписани закон у Софокловој Антигони*, *Прилог проучавању историје грчке етике*, Бг 1936; К. Атанасијевић, „Превод на српски Јунгових *Психолошких типова*", *СКГ*, 1938, н. с., LV, 5; С. Јосифовић, „Платон: *Федон или О души*, с грчког превео и објашњења и напомене додао Д-р М. Ђ.", *ЛМС*, 1939, 351, 2; Д. Грлић, „Бесмртни трактат о уметности", *Могућности*, 1955, II, 12; М. Мирковић, „Д-р М. Н. Ђ., *Историја старих Грка до смрти Александра Македонског у одабраним изворима*", *Жива антика*, 1957, VII; М. Будимир, „О Атинској *Илијади*", *ЛМС*, 1964, CXL, 394, 5; Г. Зајечарановић, „Значајно научно дело и користан универзитетски уџбеник", *Гледишта*, 1962, 1; Д. Јеремић, „О филозофији код Срба (VII)", *Савременик*, 1967, 12; Мих. Ђурић, „\[Милош Н. Ђурић\]", *Гласник Српске књижевне задруге*, 1969, 1; М. Кравар, „О хексаметру српскога 'Хомера'", *Жива антика*, 1970, XX; А. Стојковић, „Аксиолошки погледи М. Н. Ђ.", *ЗМСДН*, 1970, 55; *Развитак философије у Срба 1804--1944*, Бг 1972; С. Винавер, „Животно дело М. Ђ.", у: *Београдско огледало*, Бг 1977; В. Ђурић, *Говор поезије*, III, Бг 1980; М. Живанов, Р. Цајић, *Библиографија Милоша Н. Ђурића*, Бг 1983; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, *Народна књижевност*, Бг 1984; М. Флашар, „Пејсаж и мит у радовима М. Н. Ђ. о хеленској књижевности", Д. Невенић Грабовац, „М. Н. Ђ. -- унитарист у Хомерову питању", Ј. Христић, „Хелада др М. Ђ.", М. Стојановић, „Гусларска митологија или 'Рапсодија српских хомерида' по М. Ђ.", *Гласник Друштва српско-грчког пријатељства*, 1993, 3; П. Палавестра, *Историја српске књижевне критике 1768--2007*, I--II, Бг 2008; С. Жуњић, *Историја српске филозофије*, Бг 2009.

\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)