ЂУМРУКАНА

ЂУМРУКАНА, царинарница, зграда у коjој се контролисала роба и одређивала наплатна такса за њену даљу дистрибуцију. Београдска Ђ. је једна од најпознатијих несталих грађевина старог Београда из времена кнеза Милоша. Сматра се првим београдским здањем подигнутим по западњачким градитељским концепцијама. Налазила се у Савамали, недалеко од Сава капије, у Карађорђевој 17, на чијем се месту до 1833. налазио Нонин хан. Идејни нацрт за подизање солидног здања изнео је у пролеће 1834. кнежев секретар и управник Београда Цветко Рајовић. Претпоставља се да је пројектант овог здања био искусни словачки инжењер Франц Јанке који се у то време налазио у Београду на важном задатку премеравања земљишта и израде првог урбанистичког плана будућег државног центра. Ђ. је саграђена 1835. од опеке и тесаног камена повезаних кречним малтером. Био је то једноспратни симетрично компоновани објекат класичног архитектонског руха. Сачувана основа приземља показује функционално двотрактно решење по чијој се оси симетрије пружао улаз са ходником који је водио у унутрашње двориште са економским зградама. У приземљу су билa два пространа магацина, а на спрату мањи канцеларијски и стамбени простори. Пластична декорација фасадног платна била је сведена, оличена континуираним подеоним и профилисаним кровним венцима, с незнатно израженијим капителима стубаца и пиластрима аркаде приземља. Седамнаест правоугаоних застакљених прозора красило је спрат, док је средњи отвор био истакнут балконом са оградом од кованог гвожђа. До краја XIX в. средишњи ризалит је крунисао троугаони тимпанон са грбом Кнежевине Србије. С обзиром на репрезентативност, Ђ. је коришћена за церемонијалне потребе и за сусрете са страним државницима, а касније су у њој биле смештене многе државне институције. Овде је формирано и прво професионално позориште у Србији под управом Атанасија Николића у којем је 21. XI 1841. одиграна прва позоришна представа у Београду Краљевић Марко и Арапин.

Тијана Борић

Према уговору Порте и Русије из 1783, којем се наредне године прикључила и Аустрија, ђумрук (царина) био је утврђен у износу од 3% од вредности робе и плаћао се и на увоз и на извоз робе из Турске. По тој стопи царина се наплаћивала све до 1864. Београдска царинарница, заједно с нишком филијалом, била је у рукама београдског везира, који је тарифе за царињење добијао из Цариграда. Остале ђ. биле су у рукама књаза Милоша, који их је узимао у закуп од везира, али уз обавезу да не наплаћује већу царину од тарифом прописане. Ипак, неке тарифе успостављале су и власти у Србији, почев од 1819, што је био један од начина којима је књаз наносио штету Београдској ђ., користећи се за то и другим средствима, утичући на трговце да преусмеравају робу на друге ђ. У тарифи из 1828. наплаћивана је и извозна царина на жита, као заштитна мера због недостатка домаћег жита, што се сматра првим случајем коришћења царине као инструмента економске политике. Поред првог ђумрука у Милошево доба плаћан је и „чаршијски ђумрук", намет на изношење робе на градски или паланачки трг ради њене продаје. Када је Београдска царинарница добила зграду 1835, било је то прво административно здање подигнуто у Кнежевини Србији која је добила аутономију, због чега је постала симбол ослобођене земље. Она је тешко оштећена у савезничком ускршњем бомбардовању 1944. и срушена после рата.

Рајко Буквић

Литература: М. Гавриловић, Милош Обреновић, 2, Бг 1909; М. Коларић, Класицизам код Срба, 2: грађевинарство, Бг 1967; Д. Ђурић Замоло, Београд као оријентална варош под Турцима, Бг 1977; Економска и пословна енциклопедија, 1, Бг 1994; Душанов законик, Бистрички препис, Бг 2002; Д. Крсмановић, Царина и царинска служба у Србији (1804--1914), Бг 2006; Градитељи Београда 1815--1914, Бг 2009.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)