ЂИНОСКИ, браћа,

ЂИНОСКИ, браћа, црквени уметници. Била су четири брата: Панајот (Галичник код Дебра, 1841 -- Врање, 1886), Теофил (Галичник код Дебра, 1846 -- Подгорица, 1894), Василије (Галичник код Дебра 1848 -- ?, 1924) и Александар (Галичник код Дебра, 1851 -- Подгорица, 1894). Синови учитеља, копаничара (дуборесца) и зографа Крсте Ђ. из села Галичника. Панајот је најактивнији био у Бугарској, али се из породичног посла повукао након пада са скеле, посветивши се сакупљању народне поезије и записивању народних обичаја. Теофил и Василије су се бавили сликарством, дуборезом и каменорезачким занатом, док је најмлађи Александар био и фотограф. Браћа су од 1879. живела у Врању, извесно време и у Новом Пазару, а након Панајотове смрти 1886. селе се и оснивају радионицу у Подгорици. Након смрти браће 1894, Василије је наставио да ради са сином Миливојем. Ђ. су активно радили на територији Рашко-призренске епархије и Црне Горе, а Василијев рад се среће и у манастиру Св. Јована Бигорског код Дебра. Он је са братом Теофилом осликао Цркву Св. Николе у Љубижди и израдио иконостас (1867), а истовремено су били ангажовани и на украшавању Синан-пашине џамије у Призрену. Током 1874. израдио је иконостас у Цркви Ваведења Богородице у Белом Пољу код Пећи, житијну икону Св. Петра за еснаф пећких екмечија у Пећкој патријаршији, пресликао део живописа у тамошњој Цркви Св. Димитрија, а са братом Александром и иконостас у цркви манастира Будисавци. Браћа су 1875. заједно израдила и монументални иконостас и архијерејски трон у Цркви Св. Николе у Новом Пазару. На подручју Црне Горе, где су израдили преко стотину иконостаса, рад Ђ. може се пратити од 1872. и иконостаса цркве у Вуковцима, а радили су и у Подгорици, на Цетињу, у Острогу, Никшићу и многим другим местима. Василије је 1885. израдио декор за представу Балканска царица, а 1895. био је редитељ представе Бој на Косову. Приликом одржавања Балканске изложбе у Лондону 1907, био је члан одбора подгоричког комитета. Био је и тутор Цркве Св. Георгија у Подгорици покрај које су сахрањена његова браћа.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Хаџи Васиљевић, Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у 19. веку (до српско турских ратова 1876--78), Бг 1928; Х. Поленаковиќ, ,,Панајот К. Ѓиноски, зограф, етнограф, фолклорист и лексикограф", Годишен зборник на Филозофскиот факултет на Универзитетот во Скопје, 1962, 14; А. Капичић, ,,Браћа Ђиновски -- иконописци и живописци", Гласник Одјељења умјетности ЦАНУ, 1995, 14; З. Гаговић, Црногорски иконостаси и њихови творци, Цт 2007; И. Женарју Рајовић, Црквена уметност у Рашко-призренској епархији (1839--1912), Лепосавић 2016.

И. Женарју Рајовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)