ЂИЛАС, Гордана

ЂИЛАС, Гордана, песник, библиотекар, библиограф (Наково код Кикинде, 23. XII 1958). Дипломирала на Филозофском факултету у Новом Саду, на Групи за југословенске и општу књижевност 1982. Магистрирала је на Фил. ф. у Београду на Катедри за библиотекарство и информатику 2011. У звању библиотекара саветника је од 2005. У БМС је приредила низ изложби; у Годишњаку БМС је објавила више текстова о значајним личностима из историје те установе (Шест посленика БМС, Н. Сад 1998). Бави се библиографским радом и добитник је награде „Душан Панковић" за изузетна остварења у тој области. Приредила је више књига, а посебно се бавила рукописном заоставштином објавивши дела Ђорђа и Милана Лазаревића. У поезији продужава лирску магистралу српског песништва, са преосетљивим субјектом позиционираним наспрам света. Универзални лирски топоси (самоћа, чежња, љубав, природа, пролазност, призивање неименоване другости, слутња трансценденције) изнова се граде и на сугестиван начин предочавају доживљаје и сензације песничког гласа запитаног подједнако о себи и о другоме у недељивом свету. Најчешће је лицем окренута природи или је загледана у себе; песникиња радије усклађује своје унутрашње мене с менама годишњих доба него што у фокус свог интересовања (спорадично) доводи друге људе. У основи нематеријална, лирски супстанцијална, исписивана као етерично саглашавање и сашаптавање са светом, језички сажима оно што песнички субјекат осећа и доживљава као егзистенцијалну битност (Учитељ сећања, Н. Сад 2009; Сећање које се није догодило, Н. Сад 2011; Север, удаљен звук, Кв 2015). Ђ. се враћа древном песничком настојању да речима изрази што чистији и што непосреднији доживљај себе у свету, или света у себи, у сталном процесу дефинисања, у треперењима свести која се манифестују у емоционално осенченом језику. У том процесу непрестано се тежи обликовању непомућеног, дестилисаног доживљаја. Песникиња у стално отвореном сусрету са светом сабира своје чулне опажаје и од њих гради песме, махом дужег даха (Опраштање, Н. Сад 2020), једноличне, меланхоличне интонације, са финалним исказима који су у основи сведени увиди у одговарајуће призоре или су коментари, односно емпиријски закључци. Награде: „Милица Стојадиновић Српкиња", „Раде Драинац", „Венац Лазе Костића", Јефимијин вез и др.

ДЕЛА: песме: Пред огледалом, Н. Сад 1985; Господине, господине, Н. Сад 1989; Царски врт, Н. Сад 1996; Звезда југа, Н. Сад 2002; Успутна станица, По 2005; Друге ствари, Н. Сад 2012; Била сам послушно дрво (избор и предговор М. Пантић), Н. Сад 2012; Свакидашњи хлеб, Прибој 2018.

ЛИТЕРАТУРА: А. Б. Лаковић, „Сећање које се (није) догодило", ЛМС, јун 2013; М. Пантић, Од стиха до стиха, Кв 2014; Л. Мустеданагић, „Херметизам звука: песнички преврати Гордане Ђилас", Mons aureus, 2015, 49; Б. Стојановић Пантовић, „Лирски глас Хипербореје", Кораци, 2016, 4--6.

Михајло Пантић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)