ЂОРЂЕВИЋ, Владимир Р.

ЂОРЂЕВИЋ, Владимир Р., музички фолклориста, педагог, композитор (Брестовац код Бора, 2. XII 1869 -- Београд, 22. VI 1938). Завршио је учитељску школу у Нишу, a музички се дошколовао у Бечу и Прагу. Због природе очевог свештеничког и свог педагошког позива, од детињства је живео у многим крајевима Србије тако да је имао непосредан увид у различите традиционалне музичке дијалекте. Током I светског рата био је у избеглиштву у Француској, где је предавао музику српским ђацима, водио хорове и деловао на афирмацији нашег музичког наслеђа. Спада у личности које су повезале предисторијско (до 1902) и историјско раздобље српске етномузикологије. Објавио је збирке хармонизованих записа народних мелодија, али и своју нехармонизовану теренску грађу из Македоније и разних крајева Србије (транскрибовану непосредно „на слух"). Његова два зборника са преко 1.000 мелодија Српске народне мелодије -- Јужна Србија (Ск 1928) и Српске народне мелодије -- Предратна Србија (Бг 1931) високо су вредновали и угледни страни стручњаци Е. Клосон и Б. Барток. Помажући се виолином, развио је особен начин транскрипције, а још 1899, заједно са композитором Божидаром Јоксимовићем, сачинио је исцрпан приручник „Питања за прикупљање музичких обичаја у Срба" (Караџић, Алексинац, 1899, 1). Аутор је неколико десетина радова, објављених претежно у домаћим часописима (од којих је поједине покренуо и уређивао). Писао је о инструментима, свирачком и певачком наслеђу Србије и Македоније, био један од првих истраживача музичке и играчке традиције Црне Горе, публиковао прве записе старог двогласног певања, проучавао турске и циганске елементе у српској музици, црквену музику и др. Био је најзначајнији истраживач нашег инструменталног наслеђа пре II светског рата. У Београду је 1925. при Музичком друштву „Станковић" основао Музеј народних музичких инструмената, са експонатимa које је сам сакупио, највише у некадашњој Јужној Србији. Објављивао је уџбенике и песмарице за основне школе, утемељене претежно на народном мелосу. Његов скромнији композиторски опус првенствено је инспирисан музичким фолклором и углавном се своди на обраде народних мелодија (за хор, виолину, клавир). Посебно важан допринос дао је као сакупљач грађе за историју српске музике и као зачетник српске музичке биографике и библиографике. Био је страствени фотограф-аматер оставивши више стотина фотографских записа који документују нашу културну историју. Као засебна целина у оквиру фонда Библиотеке Факултета музичке уметности у Београду формиран је после II светског рата Ђ. легат, док се мањи део његове заоставштине чува у легату Љубице и Данице Јанковић у Народној библиотеци Србије. Основне музичке школе у Београду, Јагодини и Алексинцу носе његово име.

Сања Радиновић

Од 1893. студирао науку о хармонији код професора Роберта Фокса на Конзерваторијуму у Бечу, а потом од 1901. боравио у Прагу где је приватно учио инструментирање код проф. Шебора. По повратку у Србију обављао је послове учитеља и професора музике у Алексинцу, Пироту, Врању, Ваљеву, Јагодини и Београду, где је до своје пензије 1924. радио као гимназијски професор. Био је и хонорарни професор у музичкој школи „Станковић" у Београду, a предавао је теорију музике и хармонију. Ђ. је био изразито ангажован на пољу музичке педагогије, како у практичном тако и у теоријском раду. Аутор је значајних публикација намењених раду са ученицима попут Кратко упутство за предавање нотног певања у основним школама (Бг 1927), а израдио је и Један пројекат наставног програма из нотног певања у нижој и вишој основној школи (Бг 1931), Збирку одабраних песама у један, два, три и четири гласа (Бг 1920), те Народну певанку (Бг 1926), за чије стварање је повод био нестајање старих песама које је, по речима Ђ., било потиснуто „кафанском и циганском музиком". Постхумно је објављено његово дело заслугом сестричине Љ. Јанковић Оглед српске музичке библиографије до 1914. године (Бг 1969).

Весна Марјановић

ДЕЛА: „Српске народне мелодије", Просветни гласник, 1896; Српске народне мелодије. За мешовити или мушки хор [у 8 свезака са по 30 мелодија], Јаг.--Бг 1904--1921; „Скопске гајдарџије и њихови музички инструменти", ГСНД, 1925.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. С. Јанковић, Владимир Р. Ђорђевић, пионир етномузикологије у Србији, Бг 1969; С. Литвиновић, „Значај Владимира Ђорђевића за развој етномузикологије у Србији", Развитак, 1999, 201--202; М. Гајић, „Легат Владимира Ђорђевића у Библиотеци Факултета музичке уметности у Београду", Читалиште, Пан., 2011, 19; Д. Стојменовић (ур.), Мелодије и фотографија: тематски зборник радова посвећен Владимиру Ђорђевићу, Бор 2011; М. М. Црнковић, „Музичко-педагошки рад Владимира Р. Ђорђевића у Јагодини", Узданица, 2018, 15, 1.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)