ЂУРЂЕВИЋ, Василије

ЂУРЂЕВИЋ, Василије, адвокат, посланик (Осијек, 20. IX 1841 -- Беч, 26. XII 1915). Као питомац Текелијанума у Будимпешти је матурирао 1860, завршио правне науке 1864. и положио ригорозум 1865. Радио је као професор у Гимназији у Новом Саду (1867--1872), где је био и политички активан. Вратио се у Осијек 1872, краће време био је адвокатски приправник, затим адвокат и краљевски јавни бележник. За посланика Хрватског сабора изабран је 1875, а за првог потпредседника Хрватског сабора 1887. Председник сабора био је у више сазива 1893--1897, 1899. и 1901--1906. Био је посланик и у Угарском сабору (1878). У политичком животу заступао је интересе Срба у Хрватској, на Сабору је говорио помирљиво и трудио се да нађе компромисно решење, залагао се и за српску народно-црквену аутономију. Био је један од најутицајнијих српских нотабилитета. Након неуспешног кандидовањa за посланика 1906, повукао се из политичког живота, напустивши и адвокатуру. За саборског посланика у Сремским Карловцима биран је 1869, 1872, 1874, 1881, 1885. и 1902. Учествовао је и у изради црквено-народних уредаба. Био је члан Књижевног одељења Матице српске од 1871, те председник Српске црквене општине у Осијеку (1901), где је покренуо и уређивао први српски лист у том граду Народност (1874). Одликован је Витешким крстом Франца Јозефа.

ДЕЛА: Говор народног заступника Васе Ђурђевића изречен пригодом адресне дебате у Сабору Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације године 1897, Зг [1897]; Српски народно-црквени сабор, Зг 1902.

ИЗВОРИ: Дневник сабора 1884--1887, II, Зг 1887; Сремске новине, 1915, 104.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској, 1791--1914, Н. Сад 1980; Ж. Милисавац, Историја Матице српске, I--II, Н. Сад 1986--1992; А. Марковић, „Василије Ђурђевић (1841--1915)", у: Срби у источној Хрватској, Осијек 2003; В. Ђ. Крестић, Срби у Угарској 1790--1918, Н. Сад 2013.

А. Новаков

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)