ЂУРИЋ КЛАЈН, Стана

ЂУРИЋ КЛАЈН, Стана, музиколог, музички педагог (Београд, 5. V 1908 -- Београд, 18. II 1986). После дипломирања у Музичкој школи и студија упоредне књижевности на Филозофском факултету у Београду, где је историју музике слушала код М. Милојевића, усавршавала се у Паризу 1927--1928. код пијанисте Лазара Левија и на Сорбони (Курс француске цивилизације). Предавала је у Музичкој школи „Станковић" (1937--1945), а професор историје југословенске музике на Музичкој академији у Београду била је 1945--1971. Била је секретар, научни сарадник и директор (1962--1974) Музиколошког института САНУ, те уредник музичких часописа Звук (1932--1936, 1955--1965) и Музички гласник (1938--1941).

Прва жена музиколог у Србији, својим и данас релевантним текстовима, најзрелијим у српској музичкој историографији, писаним лепим, пријемчивим стилом, те сугестивним приповедањем и осмишљеним критичким ракурсом, утемељивала је научни приступ српској музичкој прошлости коју је, заправо, она и откривала. У првом периоду делатности, до 1941, интензивно је пратила инострану и домаћу савремену музику, интересујући се и за минуло доба српске музике. Писала је есеје, приказе и критике, држала предавања и преводила књиге о музици. У том периоду се исказивала и као концертни пијаниста солидног нивоа. Домети њеног рада огледали су се у студијама о српској средњовековној музици и Корнелију Станковићу, а пре свега у пословима главног уредника часописа Звук, у којем је, уз сарадњу еминентних југословенских музичара, неговала савремену уређивачку концепцију.

Као историчар, есејиста и критичар у листу Политика, после 1945. била је у жижи београдских музичких догађања. У свом животном делу, првој историји српске музике насловљеној Развој музичке уметности у Србији (у: и Ј. Андреис, Д. Цветко, Хисторијски развој музичке културе у Југославији, Зг 1962), поставила је основе изучавања српске средњовековне музике, прва писала о музици код Срба у XVIII в., прва пришла интегралном проучавању српске музике романтичарског доба и периода између 1918. и 1941, али и обухватила делатност старијих савременика у XX в. Сматрајући да је за сагледавање делатности савремених музичких стваралаца потребна историјска дистанца, период после 1941. конципирала је енциклопедијски сажето.

Ако је радовима објављеним после 1947 (међу њима су и текстови о односима В. Караџића, Ј. П. Стерије и Б. Радичевића према музици, чланци поводом смрти П. Стојановића, П. Крстића и С. Христића, као и есеј „Контуре нашег новог музичког стваралаштва", Музика, 1948, 1) најављивала своју историју српске музике, написима насталим после 1962, кроз многобројне есеје о годишњицама српских музичара који су прерасли у њихове портрете (К. Станковића, С. Ст. Мокрањца, П. Коњовића, М. Живковића и П. Милошевића, С. Пашћана, Б. Драгутиновића, Е. Хајека, А. Мезетове, О. Данона, Д. Сковрана и Кристине де Санти) ширила је њене оквире. Сагледала је музичку историју Београда, српску музичку сцену, српску хорску музику до I светског рата, оркестре до оснивања Београдске филхармоније, српску музичку есејистику и критику, те музичко школство. Њени предговори музиколошких издања заправо су огледи о текстовима П. Коњовића, В. Ђорђевића, Ј. Шулхофа, С. Мокрањца. Српска и југословенска музика биле су предмет и њених излагања на симпозијумима у Бечу, Прагу, Варшави, Будимпешти, Бидгошћу, Софији (између 1952. и 1971). Сарађивала је у најугледнијим светским музичким и другим енциклопедијама: Die Musik in Geschichte und Gegenwart, The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Болъшая советская энциклопедия, Enciclopedia della musica и др.

Уздржана у похвалама и искрена у примедбама, била је строг критичар представа Опере и Балета Народног позоришта у Београду и концертних догађања и фестивала. Занимљиви и непосредно, емотивно приповедани историјски уводи представљају централни део њених критичарских написа, док су извођачка постигнућа приказана сажето, без већих аналитичких приступа. Најоштрије примедбе упућиване су избору програма (није имала обзира према популарним романтичарским операма које је оперска публика радо гледала) и претераној окренутости оперског ансамбла европским гостовањима, што се негативно одражавало на београдске сезоне. Добитница је Октобарске награде Београда (1974), Ордена заслуга за народ са златном звездом (1978) и Седмојулске награде за животно дело (1982).

ДЕЛА: Музика и музичари, Бг 1956; A Survey of Serbian Music Through the Ages, Бг 1972; Акорди прошлости, Бг 1981; Млади дани Стевана Мокрањца, Неготин 1981; „Одјеци српске револуције у нашој музици XX века", у: Историјски значај српске револуције 1804. године, Бг 1983; Музички записи, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Пејовић, Музиколог Стана Ђурић-Клајн: историографска, есејистичка и критичарска делатност, Бг 1994.

Роксанда Пејовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)