ЂУРИЋ, Милан

ЂУРИЋ, Милан, грађевински инжењер, универзитетски професор (Велики Бечкерек, 16. II 1920 -- Београд, 12. VI 1988). Дипломирао на Грађевинском одсеку Техничког факултета у Београду 1947, а докторирао 1953. Кратко је радио у Савезном заводу за пројектовање 1947, када је започео универзитетску каријеру на Грађевинском факултету у Београду, где је остао до пензионисања 1984. У звање редовног професора изабран 1960. Био je стожер и шеф Катедре за техничку механику и теорију конструкција, те председник Научно-наставног већа истоименог института (1956--1984). Предавао је: Отпорност материјала, Теорију еластичности, Теорију конструкција 1 и 2, Статику конструкција, Општу теорију танких љуски и Стабилност и динамику конструкција. Дао је велик допринос унапређењу и реорганизацији наставе, коју је поставио на веома озбиљне теоријске основе засноване на савременој линеарној алгебри и матричној анализи. Извршио је темељне измене и допуне класичне Статике линијских носача. Извео је једначине линеарне теорије штапа и дефинисао основне непознате и једначине носача у равни, на основу којих је дошао до статичке и кинематичке класификације носача. Генералисао је две опште методе за решавање статички неодређених носача: методу сила и методу деформације. Формулисао је једначине приближне методе деформације и визионарски указао на могућност проширивања те методе на тачну методу деформације, чиме је утро пут савременој Теорији конструкција и примени рачунара у нашем конструктерству. Увео је у редовну наставу предмет Стабилност и динамика конструкција (1964), у оквиру којег је предавао стабилност и динамику линијских носача, као и утицај дејства земљотресног оптерећења. Дао је допринос оснивању последипломске наставе где је предавао Општу теорију танких љуски и Стабилност конструкција. Написао je више уџбеника, који су значајно допринели образовању инжењера у нашој земљи, а посебно се истичу: Статика конструкција (Бг 1970); и П. Јовановић, Теорија оквирних конструкција (Бг 1972); и Д. Николић, Статика конструкција: утицај покретног оптерећења (Бг 1983). Допринео је развоју наставе из области теорије конструкција на грађевинским факултетима у Нишу, Новом Саду и Суботици. Био је члан Математичког института САН. Главни научни допринос дао је у теорији плоча, теорији дуге призматичне полиедарске љуске, стабилности конструкција и теорији спрегнутих конструкција. Рад из теорије плоча „Решење равног проблема на правоугаоној плочи путем ортогоналних функција трансверзалних осцилација греде" (Глас САН, 1949, 195) приказан је у Mathematical Reviews и цитиран је у Гиркмановој књизи Flächentragwerke (Wien 1963). Проблем плоче оптерећене у равни решио је применом редова чији су чланови ортогоналне функције трансверзалних осцилација обострано укљештене греде. Слично решење је применио и код дуге полиедарске љуске („Beitrag zur Theorie des Faltwerkes", Publications de l'Institut mathématique, 1953, 5). Бавио се проблемима извијања штапа са кабловима, просторног система штапова, штапова с еластичним везама, као и извијањем плитких лучних носача. У монографији Теорија спрегнутих и претходно напрегнутих конструкција (Бг 1963) дао је оригинални допринос линеарној теорији пужења. Уводећи претпоставку да су напони у току времена пропорционални коефицијенту пужења бетона, уместо диференцијалне везе напон-деформација добија алгебарску везу на основу које долази до решења проблема примењивог у пракси.

Бавио се и пројектовањем конструкција, од пројектовања армиранобетонских индустријских објеката и преднапрегнутих армиранобетонских и спрегнутих конструкција до челичних конструкција. Као конструктер примењује нова техничка решења, као што су: шед кровови на Предионици текстила у Лесковцу, преднапрегнута кровна цилиндрична љуска на Фабрици аутомобилских гума у Пироту и кровна цилиндрична љуска магацина „Технохемије" у Београду. Његова највећа пројектантска остварења су челични мост на Тиси код Титела и мост „Газела" на Сави у Београду. У тренутку када је пројектован, мост „Газела" je био гредни челични мост највећег распона на свету, а у тренутку када је изграђен 1970. био је други на свету. Рад на пројектовању челичних силоса резултирао је патентом силоса „Чигра" и студијом Унапређење и рационализација пројектовања и израде челичних силоса (и Д. Димитријевић, Бг 1975). Као истакнути стручњак учествовао је у доношењу Прописа о стабилности носећих челичних конструкција. Његова оригинална конструктерска решења била су патентирана и прихваћена у пракси, а теоријско знање поткрепљено конструктерским искуством је уграђивано у нове прописе. Стога се с правом сматра једним од твораца Београдске школе конструктерства која је грађевинарство у Србији учинила славним. Изабран је за почасног члана Друштва инжењера и техничара Југославије и Друштва грађевинских инжењера и техничара Југославије. Био је председник Југословенског друштва грађевинских конструктера (1969--1978), члан Немачког удружења за примењену математику и механику, као и Интернационалног удружења конструктера за мостове и конструкције у Цириху. За дописног члана САНУ изабран је 1970, а за редовног 1978. Носилац је многобројних одликовања: Седмојулска награда за животно дело (1964), Октобарска награда града Београда (1971), Орден рада са црвеном заставом (1965), Орден заслуга за народ са златном звездом (1972) и Орден републике са златним венцем (1981).

ДЕЛА: „Solution du probleme de la plaque rectangulaire a l'aide des fonctions orthogonales des oscillations transversales d'une poutre", Publications de l'Institut mathématique, 1950, 3; „Knickung eines mit Dracht versteiften Stabes", Bulletin del'Académie Serbe des sciences, 1951, 2; и Д. Раденковић, „The Buckling of Arches with Hinged Ends", Publications de l'Institut mathématique, 1953, 5; „Теорија дуге призматичне полиедарске љуске", Зборник Грађевинског факултета Универзитета у Београду, 1955, 2; „О статичком критеријуму стабилности штапа", Споменица у част новоизабраних чланова САНУ, 1972, 55; Стабилност и динамика конструкција, Бг 1977.

ЛИТЕРАТУРА: „Милан Ђурић", Годишњак САНУ, 1979, 85; Н. Хајдин, „Милан Ђурић", Годишњак САНУ, 1989, 95; В. Анђус (ур.), Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846--1996, 1--2, Бг 1996; М. Петронијевић, „Милан Ђурић", у: Живот и дело српских научника, Бг 2010.

Мира Петронијевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)