ЂУРАЂ II СТРАЦИМИРОВИЋ БАЛШИЋ

ЂУРАЂ II СТРАЦИМИРОВИЋ БАЛШИЋ, властелин, обласни господар (?, средина XIV в. -- ?, почетак априла 1403). Био је најстарији син зетског господара Страцимира Балшића (умро 1372. као монах Сава). Помиње се први пут 30. XI 1373. у једној повељи Дубровнику, заједно са стричевима, као „млади Ђурађ". У почетку се сукобио са стрицем Балшом II и био чак неко време затворен. У тренутку Балшине погибије у сукобу са Турцима на Саурском пољу 18. IX 1385. преузима породичне територије. Области на југу је изгубио. Угрожен је био најпре у северној Албанији због побуне властеле Закарија, а затим и Дукађина и Саката који су загосподарили Будвом. Од свог претходника наследио је непријатељство према Турцима и краљу Твртку. После провале Турака до Острога и Оногошта (1386) и на територију албанске господе (1387) средио је односе с њима прихвативши вазалске односе. Турска провала у Босну 1386. је, изгледа, дошла на његов подстицај јер је био у сукобу с Твртком I. То је био разлог што је у августу 1388. и по други пут позвао турски одред, који је предводио војсковођа Шахин. Тај поход се завршио поразом код Билећа, а у њему су се налазили и поданици Ђ. Управо у време ових ратова, да би обезбедио срдачније односе са Србијом, оженио се другом од пет кћери кнеза Лазара, Јеленом, око 1386/1387. Иако је био Лазарев зет, као Твртков противник и турски вазал није учествовао у Боју на Косову (1389). У време султана Бајазита појављује се нови супарник, његов брат од стрица (Ђурђа I) -- Константин Балшић. Он је постао турски вазал и као такав покушао је да створи посебну област на територији Балшића. Ускоро је завладао облашћу Кроје и Дања као великим трговачким местом са царином. Пошто је због њега изгубио султанову наклоност, Ђ. је 1391. прешао на страну турских противника. Прихватио је католичанство и папи Бонифацију IX обећао своје земље у случају да остане без наследника. Већ тада почињу сукоби с Турцима, а следеће, 1392. Ђ. је пао у заробљеништво скопског намесника Пашајита. Тада је Венеција заузела Драч, а 1393. и Будву коју је претходно био заузео Радич Црнојевић. Турци су га ослободили кад је пристао да им уступи Скадар, Дриваст и трг Св. Срђ на Бојани и да им плаћа годишњи данак. Своје градове је успео да преотме Турцима 1395. јер је султан био заузет походом на Влашку, али још и Дањ од свог рођака Константина Балшића. Ове градове је 1396. уступио Венецији за 1.000 дуката годишње, уз обећање да ће му пружити помоћ ако буде нападнут од Турака. Касније се покајао, настојећи да поврати неке од тих градова, али без успеха. Њему је остало да влада малом територијом западно од Бојане, са Баром и Улцињем као већим градовима. Положај му је отежан када је после Никопољске битке уклоњен Вук Бранковић и кад су се турске посаде приближиле све до Полимља (1396). Пошто је исте године погинуо Радич Црнојевић, његов огорчени противник Ђ. је заузео део његових поседа. Ускоро после тога, босански војвода Сандаљ Хранић, који је помагао Црнојевићима, провалио је у Боку которску, запосео Луштицу, Грбаљ и Будву коју је Ђ. успео тек после две године да поврати. Као противнику Турске угарски краљ Жигмунд му је доделио титулу кнеза Хвара и Корчуле, као и звање „господара Албаније". То је била награда за гостопримство које је Ђ. указао Жигмунду у децембру 1396. када се враћао морем после пораза код Никопоља. Олакшање је дошло после турског пораза код Ангоре у лето 1402. Тада је увучен у борбе које су избиле међу Бајазитовим синовима, али и борбе с наследницима кнеза Лазара и Вука Бранковића. Крајем лета 1402. он је пружио достојно гостопримство и свом шураку Стефану Лазаревићу, који се морем, преко Зете, враћао у земљу после Ангорске битке. Дао му је војну и сваку другу помоћ за обрачун са Ђурђем Бранковићем. До тог сукоба је дошло код Трипоља, близу Грачанице на Косову, у новембру 1402. Тада су потучени Бранковићи, као и одред Сулејмана, најстаријег Бајазитовог сина. Убрзо после тога Ђ. се разболео и умро. Сахрањен је у цркви Св. Катарине у Улцињу, а наследио га је једини син Балша III.

ЛИТЕРАТУРА: Ч. Мијатовић, „Балшићи, генеалошка студија", ГСУД, 1886; Ђ. Стратимировић, „О Балшићима", ГНЧ, 1895; G. Gelcich, La Zedda e la dinastia dei Balsichi, Split 1899; Историја Југославије I, Бг 1953; К. Јиречек, Историја Срба I, Бг 1978; Историја Црне Горе II/2, Тг 1987; А. Веселиновић, Р. Љушић, Српске династије, Н. Сад -- Бг 2001.

А. Веселиновић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)