ЂАКОНИКОН

ЂАКОНИКОН, део олтарског простора источнохришћанских цркава смештен у источном делу храма, јужно од апсиде. У њему се чувају свештеничке одоре и богослужбене књиге. Термин ђ. јавља се код касноантичких писаца још од IV в. и односи се на простор у којем се чувају свети сасуди о којима се стара ђакон, те отуда потиче и назив. У касноантичким храмовима ови простори, најчешће са апсидом у источном зиду, налазили су се у западном делу цркве, и то уз нартекс са његове јужне стране, а служили су и за одлагање дарова верника. Улога ђ. најближа је улози скевофилакиона, какав је сачуван уз североисточни угао Цркве Св. Софије у Цариграду, где су се, уз свештеничке одоре и књиге, чували и богослужбени предмети и црквене драгоцености. Од V в. ђ. се постепено помера ка истоку храма. У српској средњовековној архитектури ђ. су, по угледу на византијско градитељство, били део развијеног олтарског простора, а њихов изглед зависио је од потреба богослужења. Тако је ђ. у другој половини XII в. био део јединствене целине олтарског простора конципираног по узору на цариградске цркве средњовизантијског раздобља, док се у XIII в. обе пастофорије дозиђују у угловима између источног дела наоса и певница, при чему је ђ. и даље смештен јужно од олтарског простора. Тада се затварају и пролази између наоса и ђ., те му се може приступити само из олтарског простора. У XIV и XV в. поново се могу срести случајеви да је ђ. део јединствене целине олтарског простора. Осим основне, ђ. је могао имати и друге функције, попут параклиса или ризнице. На зидовима ђ. сликају се архијереји и ђакони, у ниши или апсиди Богородица, каткад Христос или Деизис, док се у случајевима када ђ. обједињује улогу параклиса, сликају сцене из живота светитеља којем је параклис посвећен.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, Православна литургика или наука о богослужењу православне источне цркве, I, Бг 1982; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (прир.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999.

О. Шпехар

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)