ЂОРЂЕВИЋ МАРКОВИЋ, Радмила

ЂОРЂЕВИЋ МАРКОВИЋ, Радмила, биолог, универзитетски професор (Пирот, 26. II 1947 -- Београд, 6. III 1995). Дипломирала је 1970. на Одсеку за биолошке науке Природно-математичког факултета Универзитета у Београду. Магистрирала је 1974 („Неке особине комплекса формираног у in vitro условима између хидрокортизона и цитоплазматичних протеина јетре пацова") у Центру за мултидисциплинарне студије у Београду. Радила на Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић" (1970--1977, а као спољни сарадник до 1981), те на ПМФ у Београду, на Одсеку за биолошке науке, где је у звању асистента до 1982. Докторску дисертацију „Механизам деловања стероидних хормона -- активација глукокортикоидних рецептора" одбранила 1980. на истом факултету. Од 1981. постаје спољњи сарадник Лабораторије за молекуларну биологију и ендокринологију Института за нуклеарне науке „Борис Кидрич" у Винчи. На Биолошком факултету бирана у сва наставна звања, редовни професор постаје 1994. Боравила у иностраним лабораторијама у САД (Пенсилванија, Филаделфија, Калифорнија) и у Грчкој (Атина), где је од 1993. била гостујући професор. Дала је значајан допринос у области молекуларне ендокринологије, у расветљавању структуре рецептора за стероидне хормоне и механизма деловања глукокортикоида и антиглукокортикоида (коаутор, „Extragenomic effects of glucocorticoids", Progress in Clinical and Biological Research, 1982, 102; и D. Kanazir, „Structure of glucocorticoid receptor in cancer tissues", у: V. Krsmanovic, J. F. Whitfield (ур.), Malignant Cell Secretion, Boston 1990). Њена истраживања су допринела разумевању ефеката стероида у анаболичким и катаболичким ефекторним ткивима, као и процеса активације и улоге субјединица активираног рецептора у неким патофизиолошким и клиничким синдромима као што су малигне трансформације и ендокрини поремећаји. Такође, истраживања Ђ. и сарадника прва су указала на геном митохондрија као примарно место деловања глукокортикоидних хормона, што је отворило нову област истраживања дуалних ефеката транскрипционих фактора у митохондријама и нуклеусу („Import of the glucocorticoid receptor into rat liver mitochondria in vivo and in vitro", The Journal of Steroid Biochemistry and Molecular Biology, 1993; 46, 3; коаутор, „The mitochondrion as a primary site of action of glucocorticoids: the interaction of the glucocorticoid receptor with mitochondrial DNA sequences showing partial similarity to the nuclear glucocorticoid responsive elements", The Journal of Steroid Biochemistry and Molecular Biology, 1995, 55, 1). На основу ових истраживања је постављена, а потом и потврђена хипотеза o екстра-геномским ефектима стероидних рецептора, што је довело до нових научних открића базираних на овим поставкама.

ДЕЛА: и J. Petrović, „Changes in cortisol binding to soluble receptor proteins in rat liver and thymus during development and ageing", Developmental Biology, 1975, 45, 1; „The structure and regulatory function(s) of cortisol receptor--1: Extragenosomic effects dependent on the cortisol receptor activation", The Journal of Steroid Biochemistry and Molecular Biology, 1979, 11, 1B; и M. C. Summers, J. P. Klinman, „Stereochemistry and kinetic isotope effects in the bovine plasma amine oxidase catalyzed oxidation of dopamine", Biochemistry, 1979, 18, 10; и G. Litwack, „Activation of liver and kidney glucocorticoid-receptor complexes occurs in vivo", Archives of Biochemistry and Biophysics, 1980, 202, 2.

С. Каназир

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)