ЂАЧКА САМОУПРАВА

ЂАЧКА САМОУПРАВА, облик организовања ученика у школама ради активног учешћа у животу и раду школе, који подразумева слободан избор ученичког руководства, самостално доношење програма рада, планирање и извршавање задатака, који се пре свега тичу одржавања режима ученичког рада и живота у школи, тј. школског поретка, као и праћење и вредновање акција које као колектив предузимају, при чему испољавају иницијативу, показују одговорност и солидарност, развијају социјалне особине личности и оспособљавају се за друштвени живот. Тиме самоуправа ученика постаје својеврсна школа за друштвено васпитање ученика, јер они животом и радом у колективу, преузимањем одређених одговорности и извршавањем заједничких задатака кроз лично искуство усвајају вредности неопходне за живот у друштву и вежбају се у вршењу функција које ће касније у животу као грађани имати. Почеци ученичке самоуправе везују се за доба хуманизма (док су студенти имали самоуправу и на средњовековним универзитетима). Зачеци ученичке самоуправе могу се видети нпр. у школи, тј. дечјој колонији „Дом радости" („Casa giocosa") коју је почетком XV в. основао хуманиста Виторино да Фелтре у Мантови, на двору мантовског војводе Гонзаге (позната као прва школа у природи), у којој су ученици имали своје руководство и сами одржавали дисциплину и организовали свој живот и рад у школи. По томе је посебно позната протестантска школа у Голдбергу, из XVI в., којом је тридесетак година руководио Валентин Фридланд Троцендорф, савременик и ученик Лутеров, која је била уређена као „ђачка република", по угледу на римску републику, и у којој су о одређеним школским пословима, који су били пренети у њихову надлежност, бринули сами ученици -- контролисали рад ученика, оржавали ред и дисциплину у школи и интернату, бринули о одржавању режима рада, решавали међусобне спорове ученика, разматрали њихове преступе и прекршаје и сл. У XVII и XVIII в. било је таквих примера у више европских земаља (посебно у Енглеској и Немачкој), а у XIX в. позната је тзв. „школска држава" Е. Феленберга у Швајцарској. Уочава се да се у свим овим ситуацијама у организацији ђ. с. примењују облици који имитирају организацију политичких и државних институција, а њен претежни задатак био је одржавање дисциплине и предузимање дисциплинских мера, тј. изрицање казни ученицима за учињене прекршаје. У XX в. у више европских земаља било је настојања да се ученицима дају одређена права у погледу регулисања живота и рада у школи и њиховог укључивања у решавање школских питања. У Немачкој су нпр. Г. Кершенштајнер и В. Ферстер инсистирали на концепцији ђ. с. у функцији тзв. држављанског васпитања (вид васпитања за државу), што је изразито политички концепт ђ. с. Представници социјалне педагогије и радне школе такође су наглашавали потребу организовања и рада ученика и залагали се за „школу рада и живота". У САД-у Џ. Дјуји се залагао да школа буде „друштво у малом", да се ученици активирају у разноврсним школским пословима и да се већ током школовања припремају за живот у демократском друштву. У Совјетском Савезу су ђ. с., поред осталих, промовисали Шацки, Шуљгин, посебно Макаренко.

У Краљевини Југославији, после I светског рата, инсистирало се на оснивању „ђачких већа" и „ђачких општина" као облику ђ. с. После II светског рата, у периоду изградње социјализма у Југославији, када је самоуправљање ученика у школи правно утемељено, ђ. с. остварује се у школским и разредним (одељењским) заједницама ученика, које се формирају у завршним разредима основне осмогодишње школе и у средњој школи (гимназији и средњим стручним школама), као и у ђачким задругама и разноврсним слободним (ваннаставним) активностима ученика, а такође и у пионирској и другим дечјим и омладинским организацијама. Заједнице ученика (разредне и школске), уведене Општим законом о друштвеном управљању школама (1955), а потврђене Општим законом о школству (1958), формирају се ради „развијања самосталности, иницијативе, свесне дисциплине и одговорности ученика за рад и успех у школи, као и активне помоћи наставницима у остваривању васпитања и наставе", те ради припремања ученика за друштвено управљање. У заједницама ученика разреда (одељења), коју чине сви ученици једног разреда (одељења), и заједници ученика школе, коју чине сви ученици школе, ученици бирају своја руководства, сами одређују садржај и начин рада, расправљају о одређеним питањима из живота и рада школе -- посебно о успеху разреда и појединаца у настави и мерама за његово побољшање, помоћи ученицима у учењу, помоћи ученицима слабијег материјалног стања и ученицима-путницима, оцењивању, обезбеђивању уџбеника, приручника и школске лектире, изостајању ученика са наставе и мерама за смањивање изостанака, дисциплини и одржавању реда у школи, уопште о понашању ученика у школи и ван школе, односу ученика и наставника и међусобним односима ученика, уређењу разредних просторија, чувању школске имовине и хигијени у школи, организацији дежурстава, похвалама и наградама ученика, организацији излета и школских екскурзија, раду школске библиотеке, разгласне станице, радионице, о учешћу ученика у друштвеном животу школе, друштвено-корисном раду, радним акцијама, школским приредбама и манифестацијама и другим акцијама у организацији школе, културном и забавном животу, о организовању слободних (ваннаставних) активности и учешћу ученика у њима, о раду ђачке задруге и сл. Са својим мишљењем и предлозима у вези с питањима о којима расправљају заједнице ученика упознају школске органе (разредно веће, наставничко веће, школски одбор), а њихови представници учествују у раду ових органа када се ова питања разматрају. Наставници су дужни да прате рад ученичких заједница и да им пружају потребну помоћ, водећи рачуна да не ометају њихову самосталност у раду и одлучивању и самоуправна права. Рад заједница ученика помаже и омладинска, односно пионирска организација. Заједнице ученика имају значајну васпитну функцију, а тиме и посебан друштвени и педагошки значај. Самоуправљање ученици остварују и управљањем ђачком задругом и радом у њој, као и у ваннаставним (слободним) активностима ученика. Ђачки парламент је такође форма ученичке самоуправе у школи, а у средњим школама ученици имају и своје представнике/делегате у органу управљања (школском одбору), у којем расправљају и одлучују о свим питањима о којима одлучују и представници друштвене заједнице (предлог развојног плана школе, годишњи програм рада школе, утврђивање критеријума за расподелу средстава остварених радом ученика, утврђивање предлога статута и других докумената -- правилника који су у надлежности овог органа, одлучивање о промени делатности установе, одлучивање о приговорима ученика, сарадња школе са друштвеном средином и др.). Такође, учествују у раду стручних органа школе (наставничком и разредном већу) када се разматрају унапређивање образовно-васпитног рада, доношење годишњег програма рада, организација производног рада, професионалне праксе и друштвено-корисног рада, успех, похваљивање и награђивање ученика, изрицање васпитно-дисциплинских мера, културна и јавна делатност школе и друга питања утврђена статутом школе.

ИЗВОР: Општи закон о школству, СЛ СФРЈ, Бг 1958.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ракић, Заједнице ученика, Бг 1958; М. Николић, Заједнице ученика, Бг 1960; Ученичко самоуправљање у оквиру заједница ученика, Бг 1962.

Љ. Коцић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)