ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ

ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ, манастир у Старом Расу, код Новог Пазара, с Црквом Св. Ђорђа, који је подигао Стефан Немања у првим годинама по ступању на великожупански престо, као испуњење завета Св. Ђорђу. Изградњи монументалне задужбине претходили су бурни историјски догађаји -- сукоб са браћом и битка код Пантина (1168) -- из којих је Стефан Немања изашао као најснажнија фигура на политичкој позорници Рашке. За своју задужбину српски суверен је одабрао стратешки важну тачку -- истакнуто узвишење у непосредној близини престоног града Раса. Манастирски комплекс чинили су Црква Св. Ђорђа, трпезарија, конаци, цистерне и зидине са улазном кулом. Према фрагментарно сачуваном ктиторском натпису уклесаном у лунети западног портала Цркве Св. Ђорђа, градитељски послови су завршени 1170/71. Носиоци градитељских и стилских облика су масивне куле звоници по којима је црква добила име. Истакнути делови све четири фасаде су троугаони калкани са тимпанонима, рашчлањени аркадним фризовима, а романички изглед грађевини такође дају начин зидања каменим блоковима, као и обрада портала и прозора.

М. Томић Ђурић

Подигнут на главичастом брду, манастирски комплекс је неправилног овалног облика ограђен масивним зидом прилагођеним тлу терена. Због узаног простора био је крцат каменим здањима са храмом у средини, личио је на мали збијени град. Доминирао је околином и путем низ Рашку за северну Србију. У време Немањића био је привилегован краљевски манастир потчињен непосредно архиепископу, чији је игуман биран на предлог краља и којег је краљ на свечаном богослужењу уводио на игумански трон и предавао му игуманску палицу. Игуман манастира Ђ. с. је први међу шесторицом који бирају студеничког игумана. Манастир је обновио краљ Драгутин 1282. претворивши главни улаз у капелу у којој је сахрањен, због чега је отворио нов улаз на југоисточној страни храма. Преживевши први налет Турака, касније пропада; 1589. двојица монаха храм затичу без крова и покривају оловом. Опустео је после 1680, али је био добро очуван до 1722. када су Турци опљачкали Драгутинов гроб и објекат рушили због изградње тврђаве у Новом Пазару. Даље рушење успео је да спречи патријарх Мојсије, али је такав остао два века. Ради одбране Новог Пазара Турци су око Ђ. с. изградили утврђења. У борбама 1912. у Првом балканском и у I светском рату много је страдао. Храм је за богослужење оспособљен тек 1925, али је поново страдао у II светском рату када су порушени јужни зид храма, део куполе и јужна кула коју је краљ Драгутин претворио у капелу. Срушени су и уништени остаци цистерне, трпезарија и конак на северозападној страни.

Р. Милошевић

План и концепција унутрашњег простора храма одговарају православном обреду; то је једнобродна грађевина са троделним олтарским простором, средишњим травејем и припратом. Оригинално конструктивно решење представља централни поткуполни простор правоугаоне форме, чије су димензије условиле појаву тамбура елипсоидног облика, споља осмостраног. Посебно обележје храма је фриз слепих аркада на слободним колонетама у унутрашњости куполе. Први пут у српском црквеном градитељству јављају се и вестибили -- предворја подигнута уз бочне стране средишњег травеја. У Ђ. с. остварен је јединствени спој византијске просторне структуре и романичке обраде градитељских форми, што ће постати најизразитија одлика рашких монументалних храмова XIII в. Црква је била живописана по изградњи, после новог српско-византијског сукоба из 1172. Скромни и веома оштећени остаци фреско-декорације јединствено су сведочанство о монументалном сликарству из времена Немањине владавине. Значајан део сликаног програма могуће је реконструисати на основу архивске техничке и фотографске документације настале после I светског рата. У куполи је највероватније био насликан Христос Пантократор, окружен медаљонима с попрсјима анђела. Тамбур су испуњавале стојеће фигуре пророка и медаљони са попрсјима светих, док су пандантифе красиле представе јеванђелиста, нерукотворeних Христових образа и медаљони са попрсјима анђела. Сцене Великих празника распоређене су на своду олтара (Вазнесење Христово) и у највишим зонама наосa (Сретење, Крштење, Преображење, Издајство Јудино, Васкрсење Лазарево, Цвети, Распеће, Успење, Духови). Овој зони припада и стојећа фигура једног од светих песника насликана уз композицију Успења. Испод ње се пружао појас са попрсјима и стојећим фигурама светих, са најпоштованијим апостолима и мученицима-ратницима. Најстаријем сликаном слоју припада и коњаничка представа Св. Ђорђа на источном зиду припрате. Са становишта стила фреске у Немањиној задужбини убрајају се међу највредније споменике комнинског сликарства друге половине XII в. Највећу сличност имају са уметничким остварењима у Цркви Св. Пантелејмона у Нерезима крај Скопља. У живопису Ђ. с. преовлађују једноставнији колористички односи, а линији је дата важнија улога у грађењу волумена. Грчки натписи на фрескама указују на порекло сликара, а вероватно и на утицај надлежног рашког епископа, чија је катедра у то време била суфраган грчке Охридске архиепископије.

Други ктитор Ђ. с. је Немањин праунук, краљ Драгутин, који је у две етапе за време његове самосталне владавине (1276--1282), али и касније, обновио манастирски комплекс. Његовим старањем најпре је изнова осликана припрата католикона. На површинама свода биле су распоређене у три појаса сцене из циклуса посвећеног патрону храма. Реч је о четири епизоде мучеништва Св. Ђорђа у нижим појасевима на обе половине свода. Сачувани део програма обухватао је и ликове у најнижој зони, међу којима је први ктитор храма Стефан Немања. Владарска фигура до њега, у североисточном углу припрате, представља Драгутина. Иако је очекивано да су Драгутинови живописци сачували и обновили затечено стање првог слоја живописа, питање да ли је и у којој мери поновљен програм из Немањиног времена остаје отворено. Са друге стране, несумњиви показатељи јасне хронолошке раздвојености два слоја јесу стилске одлике сачуваног садржаја, као и натписи на српском језику. У другој етапи обнове, после 1282, приземље улазне куле је доградњом апсиде на источној страни претворено у капелу непознате посвете, у литератури познату као Драгутинова капела. У готово свим својим сегментима програм тог параклиса осмишљен је како би пренео поруке династичке и идеолошке природе. Као средишње теме издвајају се слике српских државних сабора на своду и „хоризонтална генеалошка слика" Немањића у најнижој зони јужног и западног зида. У троугаоним пољима крстастог свода приказани су Немањино предавање престола сину Стефану, устоличења краља Уроша I, краља Драгутина и предаја престола краља Драгутина краљу Милутину у Дежеви. Поворком су обухваћени сви претходници и наследници на српском трону који у две групе приступају централној личности, Христу на престолу; са јужне стране то су Симеон Немања, Стефан Првовенчани као монах Симон, краљ Урош I као монах Симеон са супругом краљицом Јеленом, док са западне стране прилазе ктитор краљ Драгутин са моделом храма, његов син Владислав, супруга Кателина и краљ Милутин са супругом (Јелисаветом или Аном). Значајно место -- изнад ктиторових предака и родитеља -- добила је представа Свете Тројице као Гостољубља Аврамовог, која је иконографски и идејно повезана с истоименом темом у Сопоћанима, задужбини Драгутиновог оца, Уроша I. И одабир и број светих столпника учињен је са жељом да се истакне монашко име родоначелника династије (Симеон Дивногорац, Симеон Столпник, Алимпије), док се истакнуто место и бројност светих врача (Козма, Пантелејмон, Дамјан, Кир, Јован) објашњавају надом у оздрављење од повреде коју је краљ Драгутин задобио падом с коња. Сликар који је извео фреске био је вероватно Грк. Поуздан цртеж и осећај за монументалност препознају се као његови главни поступци којима гради дела пластичног стила зрелог XIII в. Драгутин је Ђ. с. изабрао и за место свог гроба. Откривене су две зидане гробнице -- у Цркви Св. Ђорђа и Драгутиновом параклису, а вероватније је на основу расположивих података да је владарска сахрана обављена у цркви. У периоду 1960--1982. обављена су систематска археолошка и конзерваторско--рестаураторска истраживања манастирског комплекса. Као део целине Стари Рас са Сопоћанима и Ђ. с. се налазе на Листи Светске баштине од 1979. У новије време, од 1999. започета је обнова манастира.

М. Томић Ђурић

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902; С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, Бг 1912.

ЛИТЕРАТУРА: В. Р. Петковић, Стари српски споменици у Јужној Србији, Бг 1924; В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Бг 1974; Ј. Нешковић, „Ђурђеви Ступови у Расу", у: Рашка баштина, 1, Кв 1975; М. Чанак Медић, Ђ. Бошковић, Архитектура Немањиног доба, I: цркве у Топлици и долини Ибра и Мораве, Бг 1986; Д. Милошевић, Ј. Нешковић, Ђурђеви Ступови у Старом Расу, Бг 1987; Д. Поповић, Српски владарски гроб у средњем веку, Бг 1992; И. М. Ђорђевић, „Капела краља Драгутина у Ђурђевим ступовима", Рачански зборник, 1998, 3; S. M. Wages, „The Fresco program of Djurdjevi Stupovi", Serbian Studies, 1998, 12/2; Б. Тодић, Српско сликарство у доба краља Милутина, Бг 1998; И. М. Ђорђевић, „Живопис XII века у цркви Светог Ђорђа у Расу: археолошки досије и историографска белешка", Стефан Немања -- Свети Симеон Мироточиви: историја и предање, Бг 2000; М. Марковић, „На трагу самосвојних решења: српска уметност у XII столећу", у: Византијско наслеђе и српска уметност, II, Бг 2016.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)