ЂОРЂЕВИЋ, Владан

ЂОРЂЕВИЋ, Владан, лекар, политичар, писац (Беoград, 21. XI 1844 -- Баден код Беча, 31. VIII 1930). Основну школу, гимназију и прву годину Лицеја завршио у Београду. Студирао је медицину у Бечу (1863--1869), након чега постаје доктор хирургије и, убрзо, магистар акушерства. Био је члан бечког ђачког друштва „Зора" и један од покретача Уједињене омладине српске (1866). У Србију се вратио 1871. и оженио Паулином Бихнер. Најпре је био војни лекар II класе, потом шеф Хируршког одељења Београдске војне болнице, професор у официрској школи па у Војној академији (1874--1875) и лични и дворски лекар малолетног кнеза Милана Обреновића (1872--1878). После српско-турских ратова (1876--1878), у којима је учествовао као начелник Санитета Врховне команде, објавио је Историју српског војног санитета (1--4, Бг 1879, 1893, 1880, 1886). Творац је реформе цивилног Санитета (1879, 1881). Од Тимочке буне (1883) приступио је Српској напредној странци, а иступио из ње шест година касније. Утемељивач је савремене комуналне политике Београда. Председник Београдске општине био је од 1884. до 1885. У априлу 1888. ушао је у владу Николе Христића, заузевши два ресора -- Министарство просвете и црквених дела и Министарство народне привреде. За десет месеци постојања владе под његовим руководством израђен је обиман привредни програм, који је 27. II 1889. представљен краљу. Краљева абдикација 6. III 1889. преокренула му је живот. Из дневне политике повукао се у дипломатију. Био је посланик Краљевине Србије у Атини (1891--1893) и Цариграду (1894--1897). Тамо је стекао искуства у пословима националне политике и стао је уз духовног творца те политике С. Новаковића, те се с правом може сматрати њеним суоснивачем. Сарадња балканских народа који имају сродне интересе била је окосница рада на националном пољу. Од 1897. до 1900. био је председник владе и министар иностраних дела. Творац је владиног програма који се заснивао на трима основним тачкама: опоравку државних финансија и покретању привредног развоја путем страног капитала, снажењу војне моћи Србије и реорганизацији државне администрације којом ће се одстранити корумпираност и доминација страначких интереса. Цела влада поднела је оставку када је краљ Александар објавио веридбу са Драгом Машин. Лишен војних чинова и пензије преселио се у Беч. Вратио се у земљу 1905, када му је поново враћена пензија. Први светски рат провео је до 1916. у Врњачкој Бањи, а потом био интерниран у Аустроугарску (1916--1918). Породичне несреће и ратне патње оштетиле су му одраније нарушено здравље, а прерана смрт најстаријег сина Милана нагнала га је да прода породичну кућу и пресели се у Беч (1921). Умро је у санаторијуму крај Беча.

С. Рајић

Када је 1863. добио стипендију за студије медицине у Бечу, професори су му били водећи стручњаци из низа области. Ђ. је био нарочито одушевљен професором анатомије Хиртлом, те је одмах почео да преводи његову Анатомију и увео је низ термина које наш језик до тада није познавао. Године 1869. завршио је медицинске студије и стекао звање доктора медицине, хирургије и опстетриције. Заједно са још девет питомаца на конкурсу у другој класи проф. Теодора Билрота примљен је за „оператора питомца". Поред Билрота, Ђ. је учио и од његовог асистента, потоњег професора и великог хирурга Едварда Алберта. И Билрот и Алберт су се на Ђ. позив прихватили почасног чланства СЛД. Током специјализације, у органу Немачког хируршког друштва у Берлину Langenbeck's Archiv für klinische Chirurgie, који је уређивао сам Лангенбек, учитељ Билротов, објавио је две студије. Прва, Die cauterisation der Wunden und der blossgelеgten Venen (1869, 12, 25), у којој је испитивао у каквој се концентрацији може употребити Liquor ferri sesquichlorati да се заустави паренхиматозно крвављење из рана, а да притом не дође до нагризања већих вена у њима штампана је и у српском преводу у Гласнику СУД, које га је после тога изабрало за свог редовног члана. Друга, Über Lymphorroee und Lymphangiome (1870, 12, 2) у преводу на српски штампана је и у САЦЛ. Специјализацију је завршио 1871. и тако постао први српски хирург у данашњем смислу те речи. Током специјализације, а по избијању француско-пруског рата 1870--1971. био је упућен у Пруску, где је као хирург добровољац успешно радио, најпре спроводећи транспорте рањеника бродом, па је премештен у резервну војну болницу у Франкфурт на Мајни, где је стекао чин Краљевског пруског поручника у резерви. Ту се упознао с организацијом санитета пруске војске, превео Пруску ратну санитетску службу и предао је Министарству војном Кнежевине Србије, које ју је користило при изради Упутства за службу санитета српске стајаће и народне војске у мирно и ратно доба. У Београд се вратио 1871. Након краћег бављења приватном праксом, постављен је за шефа Хируршког одељења Војне болнице у Београду. Нешто касније постао је деловођа у Санитетском одсеку Министарства војнога, затим и лични лекар кнеза Милана Обреновића.

Био је главни иницијатор оснивања Српског лекарског друштва (СЛД) 1872. и постао његов први секретар и први уредник друштвеног часописа Српски архив за целокупно лекарство. Године 1876. основао је Српско друштво црвеног крста, што је за међународни положај још увек полупризнате Кнежевине Србије било од посебног значаја. Српска влада је 24. V 1876. прихватила Женевску конвенцију. Друштво црвеног крста ускоро је имало преко 2.000 чланова и преко 30 пододбора. Основао је и Друштво за гимнастику и борење, из којег се касније развио соколски покрет. У том периоду је написао и неколико књига и радова: Народна медицина у Срба (Н. Сад 1872), О каутерисању рана уопште и о каутерисању разголићених вена на по се (Бг 1872), Санитетски послови у Србији (Бг 1872) и Војно-лекарска писма (Бг 1872), у којима је описао пруску санитетску службу на ратиштима, организацију санитетских формација и стручну санитетску службу и начин хируршког лечења, потом О неговању мале деце (Бг 1873), Начела војне хигијене (Бг 1874), Прве године лекарске праксе (Бг 1874), Болничарска служба (Бг 1874), превео Вевелову историју индуктивних наука (Бг 1874), Билротову Општу патологију и терапију (Бг 1875), Ландсбергерову ратну хируршку технику (Бг 1877), Билротову Општу хируршку патологију (Бг 1875) и Хиртолову дескриптивну анатомију (у 3 тома, у рукопису).

У Првом српско-турском рату 1876. био је начелник санитета Јужноморавске дивизије, када је испољио организаторске и административне способности. После битке на Шуматовцу, главнокомандујући, генерал Черњајев унапредио је Ђ. у чин потпуковника, али је указ обуставила књегиња Наталија, а уместо тога одликован је Таковским крстом, који је до тада имао само генерал Черњајев. Након смењивања др Филипа Тајсића с места Начелника санитета Врховне команде, постављен је на његово место, на којем је остао и током Другог српско-турског рата 1877/78. По завршетку рата прешао је у цивилну службу и добио положај начелника Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела, што је одговарало месту министра здравља, које тада није постојало. Посветио се изради санитетских закона, које је успешно образлагао у Народној скупштини, тако да је 1879. усвојен Закон о народном санитетском фонду а 1881. Закон о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља, који су добили врло ласкаве похвале од угледних међународних часописа. Основао је и уређивао здравствено просветитељски часопис Народно здравље 1881. Његовом заслугом и пријатељством с краљем Миланом часописи Српски архив за целокупно лекарство и Народно здравље штампани су у Државној штампарији о државном трошку. Због многобројних обавеза, лекарску струку и хирургију је све више запостављао и сасвим напустио 1884.

Био је члан многих домаћих и страних друштава: редовни члан Српског ученог друштва од 1869, редовни члан СКА, Лекарске задруге у Бечу, оснивач и почасни председник Српског друштва Црвеног крста, редовни члан Збора лијечника Хрватске и Славоније, дописни члан Друштва за јавну хигијену у Паризу, дописни члан Хигијенског друштва у Мадриду, дописни члан Белгијског друштва јавне хигијене у Бриселу, дописни члан Друштва за дипломатску историју у Паризу, почасни члан Грчког књижевног друштва „Парнас" у Сипи и „Силогос" у Цариграду, почасни члан Руског археолошког друштва, а промовисан је у првог почасног доктора медицинских наука Универзитета у Београду 1925.

Р. Чоловић

Драмске комаде, приповијетке и роман Кочина крајина (Бг 1863) објављује у гимназијским годинамa, све у романтичарским клишеима (слобода, љубав и смрт као водећи мотиви). По одласку у Беч на студије, оријентација академске омладине на научност и реалистичност утичу на Ђ., те почиње писати приповијетке из савременог (сеоског и градског) живота. Драму Народ и великаши (у листу Србија, 1868) обликује око мотива преврата, смјене режима (династије, партије) и сукоба генерације младих с аутократском и диктаторско-злочиначком влашћу. Послије збирки путничких црта и приповиједака (Путничке црте, 1, Бг 1865; 2, Краг. 1869; Скупљене приповетке, 1--4, Бг--Пан. 1874--1879), књижевне и животне прилике ће га усмјерити роману и мемоарско-аутобиографској прози (уређивање часописа Отаџбина, учешће у ратовима и политици). Прво је дао часописну верзију романа о цару Душану, спајајући историјско знање, народну традицију и лично искуство с владаоцима (Милан Обреновић), до околности послије I свјетског рата, кад је роман добио коначан облик (Цар Душан: историјски роман из XIVога века у три књиге, 1--3, Зг 1919--1920). Друга два романа (Голгота: роман из балканског живота, Бг 1909; „У фронт": приповетка из живота једног бившег краља, Бг 1913) усредсређују се на краља Милана и његово доба (доношење устава, абдикација, лутања по европским коцкарницама и крчмама, посвећивање изградњи српске војске). Садржински политички, по форми су то романи с кључем: имена ликова и фабуларни сегменти су настали према личностима и догађајима у политичкој историји Србије краја XIX в., уз одређени степен трансформација ради заплета или драматичних расплета, или уз елементе митизације и симболизације свијета стварности.

Најбогатији и умјетнички најуспјелији дио опуса Ђ. је његово мемоарско и документарно-научно дјело (Успомене, избор и поговор С. Слапшак, Бг 1988), с необично много појединости из свакодневице, са иронично-шаљивим сликама, сценама и анегдотама, уз опширне расправе и полемичка суочавања. Затворске успомене је писао мирним тоном човјека свјесног околности у којима се нашао, границе између затвора и слободе, путева да се те границе превладају. И по томе и по успјелим физиономијама затвореника, текст одаје аутора који је у документарно-умјетничким жанровима имао књижевног нерва више него у хроничарски писаним романима, гдје дјелује као стенограф официјелне ријечи или тенденциозни тумач историје у огледалу савремених збивања. У овим списима Ђ. је свједок, коментатор, приповједач који успјешно обликује епизоде и призоре као засебне приповједне цјелине, издваја ликове и у динамичним сликама предочава и сажима хаос ратних збивања, док успомене из ђачких дана у анегдотским фрагментима оживљавају симпатичне фигуре професора и школских другова. Бавио се такође изучавањем српско-грчких веза, објављивао на грчком и њемачком, преводио је с њемачког (Б. Ауербах), руског (Ана Карењина Л. Н. Толстоја) и грчког. Ђ. романи и мемоари су због актуелне тематике (краљ Милан, пад Обреновића) превођени на европске језике и имали велик одјек у критици. Највећим доприносом Ђ. српској књижевности и култури сматра се покретање и уређивање часописа Отаџбина (Бг 1875. до 1892, с прекидима због ратова). Њиме су Београд и Србија добили мјесечни орган отворен за све генерације писаца (од Ј. Игњатовића и С. М. Љубише до В. Илића и А. Шантића), за све гране наука, примијењених дисциплина и јавног живота. Тим часописом Београд је у српској култури преузео мјесто које је имао Нови Сад.

Д. Иванић

ДЕЛА: O sevrbo" poihthv" Lavzaro" K. Lazav+-rebit", Aqhnav 1893; библ. у: Годишњак СКА, 1894, 8; 1899, 13; 1908, 21; 1923, 22; 1926, 35; Грчка и српска просвета, Бг 1896; Министар у апсу, Бг 1909; Јелена Димитријевић. Владан Ђорђевић (прир. С. Пековић, Љ. Костић), Н. Сад 2018.

ИЗВОРИ: Успомене, II--IV, POMC; Музеј СЛД; Музеј Српске омладине.

ЛИТЕРАТУРА: В. М. Суботић, Др Владан Ђорђевић. Педесетогодишњица књижевног рада 1860 -- 25. фебруара 1910, Бг 1910; В. Кујунџић, „Српски хирурзи", Здравље, 1911, 9; Споменица 75-годишњице Војне академије 1850--1925, Бг 1925; В. Станојевић, Историја српског војног санитета, Бг 1925; „Почасни докторат др-а Владана Ђорђевића (Говор промотера г. Ђорђа Јоановића и одговор др. Владана Ђорђевића)", САЦЛ, 1926, 2; Матица српска 1826--1926, Н. Сад 1927; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, 1--2, Бг 1934; В. Станојевић, „Др Владан Ђорђевић", у: Споменица СЛД (1872--1972), Бг 1972; В. Јовичић, Часопис Отаџбина 1875--1892, Бг 1980; С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, Бг 1990; 100 најзнаменитијих Срба, Бг -- Н. Сад 1993; Р. Чоловић, 50 година Хируршке секције Српског лекарског друштва, Бг 2000; Хроника хирургије у Србији, Бг 2002; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005; С. Рајић, Владан Ђорђевић. Биографија поузданог обреновићевца, Бг 2007; М. Савић, Сећање и рат, Бг 2009; Д. Иванић, „Владан Ђорђевић и српска књижевност", у: С. Тутњевић (ур.), Фолклор, поетика, књижевна периодика, Бг 2010; Р. Чоловић, Истакнути српски лекари и професори. Књига прва, Бг 2010; Љ. Костић, Прозно дело В. Ђ., докторска дисертација, Н. Сад 2013; С. Рајић, Александар Обреновић, владар на прелазу векова -- сукобљени светови, Бг 2014.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)