ЂУРИЋ, Војислав Ј.

ЂУРИЋ, Војислав Ј., историчар уметности, универзитетски професор (Велика Писаница код Бјеловара, 26. II 1925 -- Београд, 12. V 1996). Гимназијско образовање стицао је у Вуковару, Сремској Митровици и Београду, где је матурирао 1944. У јесен исте године прикључио се народноослободилачкој војсци. У поратној обнови рада Универзитета у Београду уписао је студије историје уметности на Филозофском факултету, где је дипломирао 1949. Школске године 1953/54. боравио је на студијском усавршавању у Паризу, на „École des Hautes Études" и „Collège de France", код проф. А. Грабара. Докторску тезу „Дубровачка сликарска школа" одбранио је на ФФ у Београду 1956. Још у студентским данима, 1948, почео је да ради као хонорарни асистент у Уметничком музеју (Народни музеј у Београду), у Одељењу за новију југословенску уметност. Одатле прелази на ФФ, где постаје асистент проф. С. Радојчића на Одељењу за историју уметности. За редовног професора изабран је 1967. и ту остаје до одласка у пензију 1988. За дописног члана САНУ изабран је 1970, а редовни члан постао је 1978. Од 1976. био је и члан Атинске академије. За почасног члана Грчког археолошког друштва изабран је 1990, за почасног доктора Универзитета у Атини 1992. Британско друшво за старине именовало га је за почасног члана 1989. Био је члан Међународног комитета историчара уметности и члан Националног комитета за византологију. У САНУ је био дугогодишњи председник Хиландарског одбора и, једно време, и председник Одбора за историју уметности. Од 1989. до 1994. био је члан Председништва САНУ. Удео покретача и дугогодишњег сарадника имао је у Одељењу за ликовне уметности Матице српске у Новом Саду, као члан Управног одбора. Више година деловао је и као члан Управног одбора и потпредседник СКЗ. Један је од оснивача Института за историју уметности на ФФ у Београду. Годинама је уређивао часописе Зограф (Институт за историју уметности) и Хиландарски зборник (САНУ), доприневши високом научном нивоу и међународном угледу тих публикација. Покретач је многобројних међународних вишедисциплинарних научних скупова и уредник пратећих тематских зборника (о Сопоћанима и византијској уметности XIII века, о Ресави, моравској школи и њеном добу, о Милешеви, Дечанима и византијској уметности средином XIV в., о кнезу Лазару, Св. Сави, архиепископу Данилу II и његовом добу). Заслужан је за објављивање многих књига о уметности, посебно и превода дела значајних иностраних аутора (едиција Уметност у свету). Чврсту и дуготрајну сарадњу остварио је и са установама које се баве заштитом културног и уметничког наслеђа, посебно са Савезним институтом и Републичким заводом за заштиту споменика културе. Допринео је афирмацији и друштвеном угледу историје уметности као науке, заслужан је за шире уважавање вредности српских средњовековних споменика културе и уметности, као и за обухватније укључивање њиховог изучавања у оквире светске научне историографије.

Најважнији и најобимнији део научног опуса Ђ. везан је за проучавање и тумачење српске средњовековне и византијске уметности, а посебним местом издваја се и одговарајући сегмент посвећен истраживању уметности источнојадранске обале, Далмације и зетског приморја. Његова књига о зидном сликарству Византијске фреске у Југославији (Бг 1974, München--Herrsching 1976) сматра се капиталном синтезом. Сличан реноме задржао је и преглед иконописа Иконе из Југославије, у форми научног каталога који је пратио велику изложбу приређену поводом XII међународног византолошког конгреса у Охриду (1961, на српском и француском језику). Обухватне су и, по обрађеном материјалу, сложене синтезе одељци Историје Црне Горе 2 (Тг 1970) и Историје српског народа 1--2 (Бг 1981). Из низа монографија издвајају се оне о манастирским целинама у Сопоћанима (Бг 1963, Leipzig--Bg 1967), Хиландару (и Д. Богдановић, Д. Медаковић, Бг 1978, издања на више језика; Tokio 1995) и Пећкој патријаршији (и С. Ћирковић, В. Кораћ, Бг 1990), као и књига Есфигменска повеља деспота Ђурђа (и П. Ивић, С. Ћирковић, Бг--Смед. 1989).

Рану етапу научноистраживачке делатности Ђ. представља спој архивског и теренског рада у Дубровнику и на подручју далматинских градова и залеђа, окренут ка сликарским делима особене симбиозе позноготичких и ренесансних, венецијанских стилских обележја и византијског иконографског језика. Поред појединачних прилога и студија, рад на тој целини обележила је књига Дубровачка сликарска школа (Бг 1963), заснована на тексту докторске дисертације. Ка уметничким делима и споменицима византијског културног круга научну пажњу битније усмерава крајем шесте и почетком седме деценије XX в. Заједничко школовање са студентима историје и блиска сарадња с кругом историчара, окупљених око Историјског и Византолошког института САНУ, везаће га отпочетка за тековине критичког метода историјских наука негованог у „београдској школи". Сјединиће их са искуствима атрибуционог метода и резултатима проучавања ликовне форме и стила, актуелним у делу водећег московског историчара уметности и узора српским историчарима уметности тог доба, В. Н. Лазарева. На свој начин, с новом енергијом, новим видицима и широким захватима, Ђ. посебно развија теме које је, у проучавању средњовековне српске уметности, отварао и постављао С. Радојчић. Разматра питања порекла и развојних токова старе уметности, трага за средиштима из којих су допирали утицаји, бави се односом српског сликарства и оног у византијским центрима, издваја рад локалних сликарских скупина, препознаје њихово кретање. Упоредо сагледава удео градитеља и градитељских решења с приморја у задужбинама српских ктитора, путеве и околности укрштања византијског просторног плана црквених здања и средњовековних западњачких одлика њихове спољашњости, рекогносцира терен на подручју суживота латинског и православног хришћанства. Осветљава и уметничко благо манастира Хиландар, духовне и уметничке везе Србије и Свете Горе, испитује место и значај Солуна у уметничким токовима различитих средњовековних епоха. У зрелијим годинама у његовим радовима се тако јасније уочавају наслеђе и достигнућа методолошког правца који се у проучавању византијске и средњовековне уметности везује за други велики ауторитет струке у годинама од средине XX в. -- А. Грабара и париски круг истраживача.

Део Ђ. опуса представљају и историографске и историографско-мемоарске белешке, многобројни прикази књига, краћи чланци намењени енциклопедијама. Употпуњују га и научнопопуларна издања, филмски и телевизијски сценарији о уметничким споменицима и целинама, новински чланци о догађајима из културног и научног живота и јубилејима, о открићима. Посвећеност културном и уметничком наслеђу старијих епоха није га одвајала од праћења рада уметника савременика. Носилац је низа значајних домаћих награда и одликовања. Међународна Хердерова награда за науку додељена му је 1982. Поред највишег домаћег признања, Седмојулске награде за науку СР Србије (1975), добитник је и Октобарске награде града Београда (1964), Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима (1964), Медаље Савеза друштава конзерватора Југославије (1975), Награде Друштва конзерватора Србије (1985) и Ордена рада са црвеном звездом (1988).

ЛИТЕРАТУРА: Свеске Матице српске, 32--33, Серија уметности, 1996, 8--9; Г. Суботић, „Војислав Ј. Ђурић (1925--1996)", Годишњак САНУ зa 1996, 1997, 103; „Саопштења са скупа посвећеног делу академика Војислава Ј. Ђурића", Глас САНУ, 1998, 384; Д. Медаковић, „О научном лику Војислава Ј. Ђурића", у: На траговима Војислава Ј. Ђурића, Бг 2011.

В. Милановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)