ЂАВО

ЂАВО (грч. diavbolo": клеветник), у хришћанству одређен као божји отпадник и супарник, те као такав постао је оличење зла. Његово порекло је дубље и потиче од старозаветне представе Сатане који искушава човека настојећи да га обмане и наведе на грех и зло. Ђ. је као супротност хришћанском Богу формиран у српској и у традицијама других европских народа, христијанизацијом и потискивањем претходних паганских веровања. Настојећи да уклони паганске богове, хришћанска црква их је проглашавала за божанску антитезу и давала негативни вредносни предзнак. Тако је од назива за некадашњег бога и створено име за ђ. У представи о ђ. исказано је и традиционално схватање и искуство зла које има своје дубоке религијске и психолошке корене везане за дуалистичко схватање света. У народној машти он оличава злодуха карактеристичног обличја: наказног изгледа, пола црног а пола белог лица, са роговима на челу, репом, канџама на прстима и копитама на ногама. Око тридесетак синонима као и већи број народних фитонима и топонима указују на раширеност веровања у ђ. Иако у функцији његовог означавања, многобројни синоними су и превентива од његовог дозивања. Будући да би се изговарањем његовог имена, према магијском принципу, он могао учинити присутним, постојала је и забрана његовог помињања. Из страха да се несвесно не би призвао и потичу његови називи „непоменик" и „тамо он". Ђ. је заједничко, збирно име за разна демонска бића која се јављају у виду различитих представа, због чега се о њему може говорити у множини. У мултиплицираној представи ђ. су, према народном веровању, присутни свугде и имају одлику митске панегзистентности која би се могла довести у везу са веровањем у ђавољу способност јављања у различитим видовима и обличјима и његову моћ преображавања. Зато само одређена апотропејска средства као што су ватра, црни глог, бели лук, магијски круг и хришћански сакрални симболи, попут крстних словеса, представљају сигурну заштиту од нечастивог. У српској народној традицији постоји читав низ митских творевина чије се поједине карактерне црте, изражене негативним односом према људима, тумаче њиховом везом са ђ. Ђ. се јавља и као бестелесни, демонски дух који је узрочник демонизовању како живих тако и покојника. Он је покретач вештице из чијег заспалог тела излази ноћу, као и активности вампира. За разлику од традиција у којима је представа о ђ. оличавала радикално или апсолутно зло, у српском народном веровању његов карактер се одликује умеренијим цртама негативитета. Неке његове карактеристике, као што су пакост, злоба, склоност ка сплеткарењу, пројекција су непризнаваних људских црта везаних за сенку као архетип колективно несвесног. Сенци као негативној страни људске психе оличеној у ђ. призната је фактичност психичке силе, али она није апсолутни негативитет, него реалност коју појединац може да превлада. Сагледан као непосредна пројекција човекове сенке, ђ. не доводи у питање његово постојање, него показује склоност ка игри, преиспитивању и искушавању. Ђ. је лукав и препреден, али га човек може надмудрити. Сам назив враг употребљаван у околностима у којима човек никада није без шанси, указују на његову природу на коју се понекад гледа и с одређеним симпатијама. Популарност ђ. у лику хромог дабе и врага у народу заснива се, заправо, на понављању оних ситуација с актерима од којих се некада стрепело и плашило, а које у новом искуству изазивају извесну пријатност и задовољство. Са ђ. је српски народ изградио однос обележен карактеристичним хумором и иронијом. Психолошка основа оваквог односа везана је за мотив превазилажења негативних аспеката људске психе пројектоване у лик ђ.

Бојан Јовановић

По Библији зли дух који одваја човека од Бога и изазива мржњу, лаж и злобу међу људима. Познат је и под јеврејским именом сатана или сотона (haš-šatan: противник), али има и низ других имена: опадач, клеветник (Отк 12,10), кушач (Мт 4,3), непријатељ људски од искони, владар овог света (Јн 12,31), владар таме, бог овог века (2. Кор 4,4), кнез који влада у ваздуху (Еф 2,2), Велијар, велзевул, Луцифер, Деница, Авадон, змај, „лав ричући који тражи кога да прождере". У Старом завету јавља се као небески дух који се противи Божјим плановима, наводи људе на грех и клевета их пред Богом (Зах 3,1; Пс 108,5). Бог преко ђ., дајући му ограничену власт, ставља на пробу побожност праведног Јова (Јов 1,11). У Новом завету ђ. је рушилачко начело, чије је биће везано за грех и лаж (Јн 8,44), покушава да оствари власт на земљи (Лк 4,6). Остварио је утицај над извесним бројем од Бога отпалих духова -- демона, тежи да себи потчини и људе који тако постају „синови ђавољи" (1. Јн 3,10) чинећи „дела ђавоља" (1. Јн 3,8). Ђ. верује у Бога, али дрхће (Јк 2,19), мрзи Бога, али не може да ратује против Њега, због чега ратује против човека. Човек се од ђ. може одбранити једино молитвом и постом (Mт 17,21), али има обавезу да „сатре сатану под ноге" (Рим 16,20). Христос је васкрсењем победио ђ., али не коначно и не до краја. Ђ. ће у своје циљеве искористити и антихриста, али ће му та победа трајати кратко -- три и по године. Потпуни пораз ђ. догодиће се тек о другом Христовом доласку (2. Сол 2,8; Отк 20,7--10), када ће га Св. архангел Михаило и његови анђели заувек савладати.

Ђ. има разрађену тактику нападајући људе. У рају напада ум Еве са жељом да га покори, наводећи је да посумња у Божју доброту: „Да ли је истина да је Бог казао да не једете од сваког дрвета у врту" (Пост 3,1). То је не само извртање онога што је Бог рекао, што и Ева својим одговором потврђује, него и лукава најава да је Бог не воли и да намерава да је лиши нечега на шта има право. Сатана и данас тако поступа, убеђује човека да му нешто припада, а да му неко то ускраћује. Ђ. наводи Еву да посумња у Божју реч: „Да ли је истина да је Бог рекао", покушавајући да је убеди да Богу не треба веровати и да Он није Еви открио све своје намере и планове. И данас хришћане нападају са разних страна по истом принципу стално им предочавајући неке Божје забране којима им се нешто ускраћује. То је класичан „узорак сатанске пропаганде", када Сатана наводи Еву да посумња у Божју светост. Ђ. напада слабије, неотпорне, оне који нису дорасли његовим триковима. Напада прво Еву, а не Адама, зато апостол Павле пише: „Адам се не превари а жена преварена, постаде преступница" (1. Тим 2,14). Човек треба да прихвати чињеницу да у животу мора попут Еве да се сусретне са Сатаном и његовом разрађеном стратегијом напада. Да би одолео кушању, потребна му је Божја подршка јер само са ослонцем на Бога може успешно да се бори са Сатаном. Ослони ли се само на себе, пропао је.

Кушајући Христа, ђ. га је напао са три стране. Прво преко тела: „Ако си Син Божији, реци да камење ово постану хлебови" (Мт 4,3). Христос гладује већ 40 дана и доста је измучен, а помисао на хлеб и на храну уопште јак је мотив да се подлегне кушању јер „Дух је срчан, али је тело слабо" (Мт 26,41). Друго, ђ. напада Христа преко ума: „Ако си Син Божији скочи доле" (Мт 4,6), наводећи Христа на криво схватање и погрешно тумачење Божје речи. Треће, напада на Христову амбициозност, па попевши га на гору високу, показа му сва царства овога света и славу њихову: „Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се" (Мт 4,8--9). Ово није неочекивано јер је и сам ђ. пао због своје амбиције. Да је Христос био болесно амбициозан, могао је да пожели да се лакшим начином задовољи него одласком на Голготу и распећем на крст. Међутим, права и једина сврха Христовог доласка на свет била је да промени стање у које је свет запао Адамовим падом у грех. Исус намерава да својом послушношћу и својим уздањем у Бога премости провалију коју је Адам створио својим грехом јер је удаљио човека од Бога. Христос као одговор на ово кушање није замолио Сатану да оде, напротив -- наредио му је да оде: „Иди од мене, Сатано" (Мт 4,10). На оштар укор поткрепљен Христовим ауторитетом, Сатана је заувек побегао од Њега, а кад ђ. оде, анђели долазе. Примивши хришћанство, Срби су примили православну теологију, тако да је ђ. ушао у приче и пословице.

Радомир Милошевић

У ликовним уметностима,,,кнез овог света" или ,,принц таме и пакла" обично се приказује наг и црн, али и као паклено црвен или ,,отровно" зелен. Његовом гротескном изгледу доприносe мајмунски реп, папци, канџе или копита, козје или сатирске ноге, крила слепог миша, шиљате уши, рогови, рашчупана коса, косматост, разјапљена уста, исплажен језик са којег бије ватра и велике ужарене очи. Ђ. или враг обично држи виљушкасте алатке (виле, куке, остве), а прате га црни пас, мачка, коњ, мајмун или жаба крастача. Појављује се и у облику змије, звери, лава, свиње или фантастичних и хибридних бића какви су василиск, аспида, змај или аждаја. У западноевропској уметности ђ. се приказује у сценама као што су искушења Св. Антонија, Св. Фрање и Христа, Ars moriendi, Пад побуњених анђела, Пакао, Апокалипса, Св. Михаило и Јудина причест. У византијском и српском сликарству ђ. се најчешће представљају или на капителима цркава као везани уз анђеле у лету (Марков манастир код Скопља, крај XIV в.) или на западном зиду цркава или њихових спољних припрата, при уласку у храм (црква у Црколезу код Пећи, 1673), у оквиру сцене Страшни суд, али и у олтару (манастир Драча код Крагујевца, 1735). Као учесници зидне слике Мерење душа, они понекад добијају хуморне елементе и комичну улогу несташака који варају на кантару. И у уметности православних народа ђ. се јавља у композицијама из живота и чуда Исуса Христа и светитеља (Кушање Христа, Исцељење човека са нечистим духом, Јуда с ђаволом на леђима у Причешћу апостола, Парабола о Добром Самарјанину, Св. Никола сече дрво на којем је ђаво, Св. Михаило узима душу грешнику/богаташу, Лествица Јована Лествичника, Св. Марина чекићем убија ђавола, Силазак у Ад). Њихово приказивање са низом живописних, каткад карикатуралних и шаљивих детаља у новијој српској уметности, доприносило је морализаторској улози сцена на којима су били сликани на видљивим местима граничних светова и додира суседних простора храма (припрата--наос; наос--олтар, капители стубова--купола). Појава демонског у уметности увек, па и данас, упућује на присутност верских или моралних колебања појединаца или паду склоних декадентних друштвених устројстава и њихових владарских врхушки огрезлих у свакодневном застрашивању лажима и обманама (М. Поповић, циклус слика са мајмунима; Манипулација, 1979--1980).

Љиљана Н. Стошић

ИЗВОР: Свето Писмо Старога и Новога завета, Бг 1987.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, ,,Анђели и демони на капителима у цркви св. Димитрија Маркова манастира код Скопља", Старинар, 1931, 3; J. Levron, Le diable dans l'art, Paris 1935; В. Чајкановић, О српском врховном богу, Бг 1941; М. Барјактаровић, ,,Ђаво у нашим народним вјеровањима", ГЕИ, 1959, 8; В. Стеф. Караџић, Српске народне пословице, Бг 1969; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1970; Б. Џ. Расел, Мит о ђаволу, Бг 1982; Д. Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Бг 1991; В. Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Бг 1994; Љ. Стошић, ,,Мотив Јуде с ђаволом у сцени Причешће апостола живописа манастира Драче", Balcanica, 1996, 27; Ј. Ранчић, Ђаво у митологији јужних Словена, Бг 1997; Б. Јовановић, Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури, Н. Сад 2000; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001; У. Еко, Историја ружноће, Бг 2007; Речник појмова ликовних уметности и архитектуре, I (А--Ђ), Бг 2014.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)