ЂОРЂЕВИЋ, Александар Саша

ЂОРЂЕВИЋ, Александар Саша, кошаркаш, тренер (Београд, 26. VIII 1967). Син је кошаркашког тренера Братислава Ђорђевића. Почео је у млађим категоријама Црвене звезде у којој су проценили да није талентован, па је због тога отишао у Раднички (1978--1982), а затим у Партизан (1982--1992) и постао један од најбољих играча у историји тог клуба. Био је првак Европе са јуниорском репрезентацијом Југославије (1986) и омладински шампион света (1987). Последњу сезону у Партизану, 1991/92, крунисао је тројком у последњем секунду финала Купа шампиона у Истанбулу Партизан--Хувентуд 71:70, којом је донео прву и до сада једину титулу клупског првака неком српском клубу. Касније је играо за Филипс (Олимпија) из Милана (1992--1994), Фортитудо из Болоње (1994--1996), Портланд (1996), Барселону (1997--1999), Реал из Мадрида (1999--2002), Скаволини из Пезара (2002--2005) и опет за Олимпију из Милана (2005). За репрезентацију Југославије одиграо је 104 утакмице, постигао 937 поена и освојио шест медаља: три златне на европским првенствима (Рим 1991, Атина 1995, Барселона 1997), златну на Светском првенству у Атини 1998, сребрну на Олимпијским играма у Атланти 1996. и бронзану на Европском првенству у Атини 1987. Од репрезентације се растао као капитен, са титулом првака света у Атини 1998.

Као клупски играч освојио је и три европска Купа „Кораћа" (1989. са Партизаном, 1993. са Филипсом, 1999. са Барселоном), по два пута првенство (1987, 1992) и Куп Југославије (1989, 1992) и три пута првенство Шпаније (1997. и 1999. са Барселоном, 2000. са Реалом). Рекордер је финала европских првенстава по броју поена (41) и тројки (9), а рекорд је поставио 1995, на мечу Југославија--Литванија 96:90. Проглашен је за најбољег играча Европског првенства у Барселони 1997. Два пута био је европски играч године, 1994. и 1995. у избору магазина Ђиганти дел баскет (Giganti del basket). Поводом обележавања пола века од оснивања Купа шампиона (Евролиге) 2008. проглашен је за једну од 50 највећих личности у историји тог такмичења. Наш Олимпијски комитет прогласио га је за најуспешнијег спортисту 1995. У првенству Италије постао је први играч који је у истој сезони (1993/94) био најбољи стрелац и најбољи асистент, а у тој сезони проглашен је за најбољег играча (МВП) „меча свих звезда" Италије. Тренерску каријеру почео је у Арманију (Олимпија) из Милана (2006/07), а после тога радио је у Бенетону из Тревиза (2011/12), Панатинаикосу из Атине (2015/16) и Бајерну из Минхена (2016--2018). Од марта 2019. тренер је Виртуса из Болоње. Од децембра 2013. до септембра 2019. био је селектор репрезентације Србије са којом је освојио три сребрне медаље на три највећа такмичења: Светско првенство у Мадриду 2014, Олимпијске игре у Рио де Жанеиру 2016. и Европско првенство у Истанбулу 2017. У клупској каријери, као тренер, има освојена два домаћа купа, у Грчкој (Панатинаикос, 2016) и Немачкој (Бајерн, 2018). Ђ. је једина личност у историји кошарке која је стигла до финала три највећа кошаркашка такмичења -- олимпијске игре, светска и европска првенства -- и као играч и као тренер. Јула 2005. Уницеф га је прогласио својим националним амбасадором. Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2007. и Мајске награде Спортског савеза Србије 2015.

ЛИТЕРАТУРА: Кошаркашка енциклопедија 1946--2003, Бг 2004.

А. Милетић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)